Napustili su Iran, našli dom u Srbiji, pa progovoili o životu ovde: Zbog jedne stvari sam se odmah osetio kao da sam kod kuće

Dvojica Iranaca, Mijad i Sahand, koji već godinama žive u Srbiji, govorili su o tome kako doživljavaju našu zemlju, zbog čega su se ovde osećali prihvaćeno i koje su, po njihovom mišljenju, najveće sličnosti između Srba i Iranaca.

Sahand kaže da je vrlo brzo primetio da mu je mentalitet ljudi u Srbiji mnogo bliži nego u mnogim drugim evropskim zemljama. Ono što ga je posebno osvojilo jesu toplina, humor i prirodan odnos među ljudima.

„Ako uporedim svoja druženja sa Srbima i ljudima iz ostatka Evrope, Srbi su mi topliji, imaju dobar smisao za humor, pa moj humor ovde funkcioniše. Neke kulturne norme su slične. Na primer, kod Rusa me iznenađuju određene stvari. Ako odete na rođendan kod Rusa, često vam daju listu želja. Jednom sam bio na rođendanu gde je slavljenik imao PDF od pet strana sa preciznim uputstvima šta treba i šta ne treba pokloniti. Razumem da je to kod njih normalno, ali u mojoj kulturi bi to bilo vrlo nepristojno. I mislim da je slično i kod Srba, jer su i oni bili iznenađeni tolikim detaljima“, rekao je Sahand.

On ističe da ga je u Srbiji dodatno iznenadilo i to koliko su ljudi usmereni jedni na druge, porodicu i zajednicu, što u velikim gradovima poput Teherana, kako kaže, više nije toliko prisutno.

„Glavna stvar su karakter, toplina i smisao za humor. Čak bih rekao da su Srbi više porodično orijentisani nego mi, jer dolazim iz Teherana. Dolazim iz velikog grada gde se takve stvari više ne praktikuju. Ne pozdravljate komšije, rodbinu ne viđate često. Ovde su ljudi mnogo povezaniji na porodičnom nivou i očekuje se povezanost sa zajednicom. Ljudi vas ovde procenjuju kao osobu, ne po zemlji iz koje dolazite. Naravno, radoznali su, ali vas ne osuđuju. To jako cenim“, istakao je Sahand.

„Odmah sam se osećao kao kod kuće“

Sahand se prisetio i svojih prvih dana u Srbiji, kada je još uvek razmišljao kao stranac koji mora stalno da pazi na dokumenta, procedure i formalnosti. Međutim, vrlo brzo je shvatio da ovde svakodnevni život funkcioniše opuštenije nego što je očekivao.

„Stalno sam nosio pasoš, išao u menjačnicu i slično, a ljudi su bili zbunjeni. Pitali su me zašto nosim pasoš, jer to nikoga ne zanima. I odmah sam se osećao kao kod kuće“, rekao je Sahand.

Upravo taj osećaj spontanosti i rasterećenosti, po svemu sudeći, bio je jedan od glavnih razloga zbog kojih mu je Srbija brzo postala bliska.

Inat kao važna spona između Srba i Iranaca

Kada govori o Srbima, Mijad se u velikoj meri slaže sa Sahandom. I on smatra da su ljudi u Srbiji srdačni, otvoreni i spremni da prihvate druge, ali posebno ističe jednu osobinu koju vidi kao duboku vezu između dva naroda — inat i otpor prema nametanju.

„Ja zaista mislim da su ljudi ovde sjajni. Ljudi su opušteni i prihvataju vas, a to je najvažnije. I ja imam sličan osećaj. Rekao bih da je najbolji narod, zapravo društvo. Interesantno je koliko sličnosti delimo. Ovde postoji taj inat, taj otpor. Mislim da je to nešto što je ostalo iz vremena Jugoslavije, želja za slobodom i otpor prema nametanju. Kažeš ‘idi levo’, oni idu desno. Kažeš ‘idi pravo’, oni idu nazad. Postoji taj inat i otpor koji se meni dopadaju, jer ne možeš da im diktiraš šta da rade. Mislim da je to nešto što delimo sa njima. To je društvo koje živi u zajednici, postoji život u društvu. I to mi se jako sviđa“, istakao je Mijad.

Na tu temu nadovezao se i Sahand, koji kaže da su i Iranci veoma osetljivi na pokušaje da im neko propisuje kako treba da žive.

„Suština je osećaj suvereniteta i nezavisnosti - ja odlučujem o svom životu, ti mi ne govoriš šta da radim. I mi to imamo. Ako nam kažete kako treba da živimo, kako da se ponašamo ili oblačimo, nakon nekog vremena ćemo reći ‘ne, mi ćemo sami odlučiti’. Mislim da je to prilično slično srpskom inatu.“

Kako se Iran menjao posle revolucije

Sahand je govorio i o promenama koje su se dogodile u Iranu nakon revolucije, objašnjavajući da je društvo tokom godina prolazilo kroz velike oscilacije. Kako kaže, period neposredno nakon revolucije bio je obeležen snažnom kontrolom države, velikim restrikcijama i tenzijama koje su prožimale svakodnevni život.

„Rođen sam 1990. godine, 11 godina nakon revolucije. Na osnovu onoga što sam video kao dete i onoga što sam čuo od roditelja, odmah posle revolucije situacija je bila veoma napeta i postojale su velike restrikcije. Država je imala vrlo čvrstu kontrolu nad društvom i to je stvorilo mnogo tenzije. Stvari su otišle u ekstreme. Na primer, šah je bio zabranjen, gitare su bile zabranjene. Kasnije se to promenilo.“

Dodaje da su se brojne stvari vremenom formalno ili neformalno menjale, pa su mnoga pravila nastavila da postoje, ali njihova primena više nije bila ista kao ranije.

„Mnoge stvari su bile dozvoljene, ali tajno. Ako si želeo da sviraš gitaru, radio si to, ali si morao da kriješ. Ako nosiš gitaru na ulici, moraš da je staviš u kutiju da se ne vidi šta je unutra. Restrikcije su bile mnogo šire dok sam bio dete, ali se društvo postepeno menjalo. Mnoga ograničenja i dalje postoje, ali se ne primenjuju kao ranije, posebno nakon 2022. godine“, rekao je Sahand.

Dvostruki život u Iranu: jedno za javnost, drugo za privatnost

Jedan od najzanimljivijih delova njihovog razgovora odnosi se na objašnjenje kako zaista izgleda svakodnevni život u Iranu. Sagovornici navode da postoji jasna podela između onoga što je dozvoljeno i vidljivo u javnosti i onoga što se dešava u privatnosti.

Sahand kaže da je, pre nego što je napustio Iran, bilo gotovo nezamislivo da žena izađe napolje sa potpuno otkrivenom kosom, ali da su u privatnim prostorima pravila bila drugačija.

„Sada gledam snimke iz Irana i žene više ne nose marame. Ali i ranije, u privatnim prostorima, bile su slobodne. Samo su napolju morale da poštuju pravila. Postojao je nepisani dogovor sa državom: ‘Ja ću poštovati pravila za izgled, a vi me ostavite na miru u privatnom životu’“, rekao je Sahand.

Mijad dodatno objašnjava da mnogi ljudi izvan Irana imaju potpuno pogrešnu predstavu o toj zemlji i često je zamišljaju kao nerazvijenu, jednoličnu i zatvorenu sredinu, iako je stvarnost mnogo složenija.

„Tužno je što većina ljudi, posebno na Zapadu, nemaju pravu sliku o Iranu. Kada spomenete Iran, oni misle da je to arapska zemlja sa pustinjom, da nije razvijena. Ipak, kada odu u Teheran, iznenade se jer vide moderan grad, čak razvijeniji nego neka mesta u Evropi.“

On ističe da je Iran ogromna i veoma raznolika zemlja, u kojoj se kultura, način života, pa čak i jezičke razlike menjaju od regiona do regiona.

„Iran je ogroman i veoma raznolik. Zavisi gde putujete, Teheran, jug, sever, istok, zapad, sve je drugačije. Na primer, jug ima drugačiju kulturu i čak jezičke razlike, sever je potpuno drugačiji. U svakodnevnom životu važi dvostruki život. Jedan život je javni - gde moraš da poštuješ pravila, islamski zakon, kontrolu, nema barova, nema alkohola, sve je regulisano. Drugi život je privatni - zabave, druženja, kao na Zapadu, gde ljudi piju, izlaze, zabavljaju se“, otkrio je Mijad.

Koliko je Irancima teško da napuste zemlju

Na pitanje kako je uspeo da ode iz Irana, Sahand je objasnio da je raširen stereotip da je reč o potpuno zatvorenoj zemlji, ali da to nije sasvim tačno. Kako kaže, pasoš može da se dobije, ali je problem u tome što putovanja u veliki broj zemalja nisu jednostavna zbog viznog režima i brojnih administrativnih uslova.

„Možeš da dobiješ pasoš i možeš da izađeš iz zemlje, ali ne možeš lako da putuješ svuda. Imamo oko 40 zemalja u koje možemo da uđemo bez vize, ali većina su male ili udaljene destinacije. Za Evropu, Južnu Ameriku ili Jugoistočnu Aziju treba viza i proces je veoma dug i težak. Često ljudi ne mogu da ispune uslove jer moraju da dokažu da su dovoljno bogati, da neće ostati ilegalno, da imaju veze sa zemljom u koju putuju, imovinu, porodicu ili stabilan posao“, rekao je Sahand.

Studiranje kao izlaz i „cena slobode“

Mijad je objasnio i da mnogi Iranci pokušavaju da napuste zemlju preko obrazovanja, ali ni to nije jednostavno, jer zahteva ozbiljna finansijska sredstva.

„U Iranu, posle fakulteta, ideš u vojsku ili nastavljaš školovanje. Ako želiš da nastaviš studije, možeš da odeš iz zemlje, ali moraš da ostaviš depozit u banci kao garanciju da ćeš se vratiti. Mislim da je bilo oko 15.000 dolara. To je praktično cena slobode“, rekao je Mijad.

 Video: Srpska snajka o paradajz turizmu