Drvo... život koji se radja,živi i umire,baš kao i mi.Od tako malenog stabla sa po kojom žilicom u korenu i tek po nekom slabašnom grančicom u zemlji počinje da živi i pušta korene svog života.
Godine prolaze... i ono raste da i ne primetim kada je pružilo grane,kada je obuklo slojevevitu dugačku suknju koja ga od hladnoće štiti.Samo kada Sunce raširi svoje zrake ono me prijatnim hladom načini nekom uvaženom i pruži da uživam u tišini punoj neke čudesne moći.Tada kao da dišem punim plućima i kao da osećam miris prirode,dodir vetra koji struji izmedju drveća.
Ono kao i mi stvara svoju porodicu i svoj dom.Ljubav prema njemu čini ga lepšim...više lista,širi okolo svoje grane i cveta baš kao i mi.Mi gradimo svoju kuću od temelja do krova a ono od korena do šume u kojoj se radjaju nove biljke,zivotinje i ljudi.
Opire se olujnim vetrovima,hladnim zimama koje godinama pokušavaju da ga slome,ali ono i dalje ćvrsto stoji na zemlji i ne da da ga slome.Kada je kiša štiti nas svojim razgranatim krošnjama kao kišobran da ne pokisnemo,i kad je sneg pahuljicama pruža da ga okite i učine snežnim i bajkovitim.
Čudo prirode ga stvara, od korena raste,od drveta cini šumu a od šume planinu,koja odiše svežinom vazduha izmedju kojih drveća dodiruju prirodu,ogledaju zrake sunca i pružaju radjanje novog života...čudo koje je za mene tako stvarno,a ipak necujno,neopisivo,nedodirljivo.
Lomi se i bori i ne da prirodi da ga uništi...Zato molim sve ljude planete da ga štite i ne seku jer ne želimo pustinje,hoćemo šume i zato dajmo drveću zivot da raste,lista i cveta.
Nina Kotlajić VII 2
O.Š. „ Ivo Lola Ribar“ Aleksandrovac
