Svoje ime u istoriju srpskog podzemlja Goran Vuković Majmun je upisao 10. novembra 1986. godine, kada je ispred Zemaljskog suda u Frankfurtu sa dva hica iz „kolta 38“ usmrtio Ljubomira Magaša - Ljubu Zemunca.
To ubistvo stvorilo mu je doživotne neprijatelje, a o njemu će kao „izdajniku i saradniku Nemaca“ govoriti i oni koji nikad nisu videli pokojnog Magaša. Još dok se samo nagađalo o njegovom povratku u domovinu, čaršija je bila ubeđena da je osveta izvesna, „samo što se ne zna tačan datum“.
Gađali ga i „zoljom“
Posle kratke zatvorske kazne, pet godina kasnije, Vuković se vratio u Beograd. Od aprila 1992. do januara 1993. preživeo je nekoliko oružanih napada, čak i projektil ispaljen iz „zolje“ na njegov auto. Postao je najprogonjeniji čovek u Beogradu, ali su on i njegovi prijatelji poricali da je reč o pokušajima osvete prijatelja Ljube Zemunca, uveravajući da iza napada stoje „zakulisne radnje tajnih policija“. Tu teoriju nisu mogli da potkrepe dokazima, jer ni sam Vuković nije mogao da objasni zašto bi neko u policiji želeo njegovu smrt.
Međutim, uveče 14. januara 1993. u blizini diskoteke „Luv“ Vuković i njegov prijatelj su se sukobili s dvojicom tadašnjih saveznih policajaca. U mraku, kraj ugla zgrade naspram diskoteke, Vuković je ugledao nečije obrise. S prijateljem je prišao i kod nepoznatog mladića našao i oteo „škorpion“ i legitimaciju saveznog SUP. Tog trenutka je naišao drugi mladić, usledio je fizički sukob, potom i revolveraški obračun. Kasnije je ustanovljeno da je reč o dvojici policajaca koji te večeri nisu bili na dužnosti. Jedan od njih je ranjen sa šest hitaca, ali se oporavio. Ubrzo je čitav događaj zaboravljen, bez saznanja o sudbini dvojice policajaca. Samo je Vukovićev prijatelj proveo neko vreme u pritvoru.
- Kada bi došli i rekli da su plaćeni da me ubiju, ne bi im dlaka s glave falila. Ali pod uslovom da mi kažu ime onog ko je od njih to naručio - rekao je kasnije Vuković. I pored svega, trudio se da ne odaje utisak čoveka koji brine, poručujući „tu sam gde me vidite, tu me svako može pronaći, pa ako žele neka dođu“.
Inače, Vuković je dobio nadimak Majmun zbog stila penjanja po zgradama i veštog skakanja.
Sačekuša kod JDP
Usmrćen je u Beogradu, u kasnim satima 12. decembra 1994, u blizini Jugoslovenskog dramskog pozorišta, dok je ulazio u svoj BMW. Napadači su na njega i dvojicu prijatelja ispalili 25 hitaca iz automatskog oružja. Vuković je ubijen na mestu, dok je Duško Malović ranjen s četiri metka i dan kasnije je preminuo. Drugi Vukovićev saputnik prošao je bez povreda.
Očevici kažu da je Vuković pre ulaska u automobil proverio da mu pod vozilo nije podmetnut eksploziv. U tom trenutku iz parka pored pozorišta istrčali su napadači i osuli paljbu i pobegli.
Vuković bio meta zbog ubistva Ljube Zemunca
MNOGI SU HTELI NJEGOVU GLAVU
Vukovićev prijatelj kaže da je tek u proleće 1994. Goran saznao da napadi na njega dolaze od bliskog prijatelja pokojnog Magaša, a ne tajne policije. Sam Vuković ostao je pri stavu da mu nije jasno „ko i zašto želi njegovu glavu“.
Upitan da li zna nešto o tome, jedan od prijatelja Zemunca kaže: „Ja nisam. Zašto bih oduzimao to zadovoljstvo ljudima koji su Ljubi bili mnogo bliži od mene?“
Sutra: Šurovanje s opozicijom
Kurir / E.K.
Foto: Privatna arhiva
NE PROPUSTITE
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Kriminalci koji su obeležili 90-e!
