Kako se 25 leta posle raspada SSSR nova Rusija našla u izuzetno ozbiljnoj ekonomskoj krizi? Zašto berićetne godine s visokim cenama nafte nisu promenile strukturu ruske privrede i kakve posledice to po rusku vojnu industriju to može izazvati?
O ovome su razmišljali učesnici 10. međunarodnog foruma za bezbednost, koji je održan u Društvenoj komori Ruske Federacije. Prisetimo se prvo da je svetska kriza 2008-2009. godine bila izazvana pre svega „kvarom“ u mehanizmu globalnog regulisanja na finansijskom tržištu. Nametnuta, između ostalih, i Rusiji, politika maksimalne otvorenosti unutrašnjih tržišta, bez odgovarajuće kontrole nad njima, postala jedan od uzroka brzog i razornog širenja krize.
Liberalizacija finansijskog sistema dovela je do nezabeleženog rasta međunarodnih tokova kapitala, rizičnih aktiva i dužničkih obaveza. Drugi faktor krize bila je nedosledna makroekonomska politika mnogih zemalja, koje su pokrivale budžetski deficit aktivnim uzimanjem kredita radi budućeg povećanja BDP, što se, kako vidimo, nije dogodilo. Rizici svetskog finansijskog sistema bili su karakteristični i za Rusiju. Oni su, nesumnjivo, predstavljali pretnju za ekonomsku bezbednost zemlje. Antikrizne mere, koje je međunarodna zajednica počela da donosi od 2008. godine, trebalo je da ublaže situaciju, ali se u praksi to nije dogodilo. Pre se može govoriti o tome da je došlo do transformacije spoljnih pretnji. Povećanje kontrole nad finansijskim tržištima i institucijama bilo je praćeno uvođenjem pravila koja su bili prepreka zaštiti nacionalnih interesa.
Podmukli rejtinzi
Zapadne zemlje su faktički monopolizovale - razume se, u svom interesu - izradu novih principa međunarodne finansijske infrastrukture. Njene ključne institucije pod okriljem G20 postali su Međunarodni monetarni fond, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, Banka za međunarodna poravnanja i Savet za finansijsku stabilnost, gde je uticaj nezapadnih zemalja krajnje ograničen.
U Transatlantskom i Tihookeanskom partnerstvu, koja su stvorena u poslednje vreme, za Rusiju se uopšte nije našlo mesta. Pokušaji da se izdejstvuje ravnopravno učešće, koje su prvobitno preduzimale zemlje u razvoju i Rusija prilikom izrade odluka „Grupe 20“, pre svega vezano za reformu MMF, bili su blokirani. Nije ostvaren uspeh ni u drugim najvažnijim oblastima.
Na međunarodnom tržištu agencija za rejting tri najveće američke agencije rade bez dostojne konkurencije i, izgleda, mogu da formiraju javno mnjenje po svom nahođenju. Rezultat toga su politički motivisane odluke.
Slična je situacija sa promenom pravila izmirenja suverenih dugova prema MMF. Glavni cilj reformi koje se sprovode je da se poveća značaj samog Fonda kao svojevrsnog kriznog menadžera koji ima pravo da određuje uslove restrukturiranja. U praksi su se zahtevi za otpis duga prema privatnim poveriocima - kao uslov za novo finansiranje - već mogli videti po situaciji u Grčkoj, a sada i u Ukrajini.
Dodatne rizike tržištima u razvoju donosi politika (zapadnih zemalja) kvantitativnog ublažavanja i niskih kamatnih stopa, koja pospešuje prekogranično kretanje kapitala, čini ga podložnijim negativnim faktorima koji često ne zavise od zemlje-primaoca. Međutim, to pitanje nije uključeno u međunarodnu agendu radi razmatranja na najvišem nivou.
Alternativni novac
Na koji način Rusija može da smanji rizike koji nastaju usled uvođenja novih globalnih pravila?
Najefikasniji instrument je jačanje saradnje u grupi BRICS, čije su sve države-članice članovi G20. Osnova za zajednički rad je novembarska odluka šefova naših zemalja o izradi zajedničkog pristupa pitanjima koja su na dnevnom redu samita „Velike dvadesetorke“, uključujući pitanje reformisanja međunarodnog finansijskog sistema.
Izuzetno važan korak je povećanje kvaliteta saradnje eksperata BRICS. Jer, upravo je nedostatak naučno utemeljene, usaglašene argumentacije predstavljalo slabost pozicije zemalja članica. Usled toga su se stanovišta međunarodne zajednice o mogućnosti reformisanja MMF formirala na osnovu istraživanja koja su sprovodili saradnici samog fonda. Alternativa nije predlagana.
„Mi faktički živimo u međunarodnoj finansijskoj arhitekturi koja se formirala 1944. godine u američkom Breton Vudsu“ - kaže član saveta Instituta Evroazijske ekonomske unije Valerij Munirov.
Ono glavno što razlikuje novu epohu je to što je umesto industrijskog dominantan postao finansijski kapital. Najvažnija posledica je promena glavnog načina vođenja svetskog rata. Postepeno su mesto oružanog sukoba zauzele finansijske operacije. Obična borbena dejstva su prešla od osnovnih u rang pomoćnih. Ma koliko paradoksalno delovalo na prvi pogled, upravo tu funkciju ratna dejstva u Ukrajini i Siriji. Ona osiguravaju globalne strateške operacije preraspodele tržišta.
U skladu s tim su se promenila i glavna ratišta. Ranije je to bio prostor: kopno, more i vazduh. Danas su glavna ratišta - monetarno, berzansko i robno tržište. Ako se nastavi sa analogijama, umesto strateške nuklearne trijade (raketne strateške snage, podmornice- rakete nosači-strateška avijacija) nastupaju centralne banke, carinske službe i poreske službe.
Pa ipak, prelazak sa industrijskog na finansijsko-industrijsko društvo je samo međuperiod. Već se naziru obrisi sledećeg dominantnog kapitala, koji se može nazvati kognitivnim. Još ga nazivaju i ljudskim, kreativnim itd. Sledeća dominantna vrsta sukoba, za šta se treba pripremati - jeste smisaoni rat. Ratište će biti u ljudskoj svesti.
Hladni rat, koji je počeo praktično odmah po završetku Drugog svetskog, suštinski je bio prvenstveno finansijsko-ekonomski. SSSR je izgubio ne u trci u naoružavanju (sovjetsko oružje i vojna tehnika se još uvek koriste). Mi smo izgubili ekonomsku trku u tri oblasti: ovladavanje novim tehnologijama, smanjenje ukupnih troškova i cene koštanja, proizvodnja kvalitetne robe za široku potrošnju.
Teroristički napadi 2001. godine u Njujorku mogu se označiti kao početak novog finansijsko-ekonomskog rata. Sada je glavni protivnik SAD umesto SSSR postala Kina. Ona je sustigla američku privredu po visini BDP, a prema nekim podacima čak i prestigla, ako se računa paritet kupovne moći. Ali, treba imati u vidu da obe zemlje zbog međusobne povezanosti privreda nisu zainteresovane za uništavanje konkurenta. Zato neće biti ni skore propasti dolara, ni slabljenja Kine.
Vašington i Peking su „zakleti prijatelji“, ali zavere između njih, čega se mnogi sada plaše, neće biti. Novi pakt Molotov-Ribentrop je moguć, oni zaista dele tržišta, ali će ga u dugoročnoj perspektivi prekršiti jedna ili druga strana. Pa ipak, raskid neće dovesti do uništenja protivnika. Da su Kinezi hteli, odavno bi srušili dolar: oni imaju u rezervama oko tri biliona u američkoj valuti.
Po mišljenju poslanika Državne dume Jurija Nagernjaka, dolar nije obezbeđen s aspekta starih pristupa, to jest zlatom. Sjedinjene Države su prilično efikasno izgradile svoj finansijski sistem. Njegov smisao je u tome da je dolar obezbeđen projektovanjem. Nekim ekspertima se čini da SAD samo štampaju novac. A zapravo je sistem prilično izbalansiran i dobro osmišljen. Amerikanci zato i sede na vrhu te piramide. Da, potraživanje ona tri biliona bi nanelo značajnu štetu privredi SAD, ali nijedna zemlja ne može sama da sruši postojeći sistem, čak i ako raspolaže sa ta tri biliona.
Ruska privreda je zrno peska u poređenju s američkom i kineskom.
U sovjetsko vreme BDP Kine iznosio je oko jedne petine BDP SSSR. Sada naš BDP čini manje od petine kineskog. I to računajući sve ruske sirovinske resurse. BDP očišćen od ugljovodonika je toliko mali, da je smešno i upoređivati. Zato Rusiji preostaje da žongliramo između dva giganta. To je, možda, jedini put za obnavljanje ekonomskog potencijala zemlje.
Na primeru dva glavna svetska igrača treba videti kako se pripremaju finansijsko-ekonomski ratovi. Na Zapadu ostoje operativni centri za planiranje. Nešto poput Glavne operativne uprave ruskog Generalštaba. Njima upravljaju transnacionalne korporacije. Jedan od takvih centara je investiciona kompanija The Vanguard Group, čija je vrednost oko tri biliona dolara. Konceptualni centri i trilateralne komisije postavljaju zadatak, a operativno upravljanje se vrši na nacionalnom nivou. Sistem upravljanja na Zapadu nije javan, sakriven je iza paravana.
Na Istoku je obrnuto. Na primer, u Kini planiranje finansijsko-ekonomskog rata na svim frontovima - robnim, monetarnim, berzanskim vrši struktura koju kontroliše Generalštab Narodnooslobodilačke armije Kine pod kontrolom zamenika načelnika Generalštaba. Operacije planiraju ne Ministarstvo trgovine, Ministarstvo finansija ili Narodna banka, već vojni stručnjaci koji su prošli odgovarajuću obuku u Akademiji Generalštaba. Zatim te planove strateških operacije odobrava Vojni savet CK KPK, a odatle se već u vidu direktiva prosleđuju Narodnoj banci, ministarstvima, službama itd.
Stručnjaci za Kinu znaju da je Vojni savet CK KPK ključni strateški organ u sistemu vlasti Kine, jer predsednik Kine, pošto nema funkciju predsednika vojnog saveta, faktički nema potpunu vlast. Deng Sjaopin je, nakon povlačenja s funkcije predsednika Kine, još nekoliko godina ostao predsednik Vojnog saveta, faktički zadržavajući uzde države vlasti i obezbeđujući kontinuitet.
Šta sleduje iz gorenavedenog?
Treba priznati da je finansijsko-ekonomska borba savremeni vid ratovanja, a ne prosto nadmetanje privrednih subjekata.
