KAKO SAM POSTAO POČASNI GRAĐANIN U AMERICI (I KOLIKO OVAJ PAPIR VREDI): U Pensakoli na Floridi "pronašao" sam i oca najboljeg NBA Srbina pre Jokića (FOTO/VIDEO)
Dodajte Kurir u vaš Google izborKada vam na nekom aerodromu četiri puta promene gejt i isto toliko puta odlože let, gde god da ste krenuli - želećete samo da konačno stignete tamo, a dobra stvar u celoj priči jeste ako je to "tamo" - Florida.
Upravo tamo se okončalo moje skoro celodnevno putovanje iz Vašingtona, gde sam krajem juna i početkom jula proveo prvi deo posete SAD uz podršku američke ambasade u Srbiji i Stejt departmenta, a povodom obeležavanja 250. godišnjice osnivanja najmoćnije zemlje sveta.
Sa kolegama novinarima iz Srbije u američkoj prestonici boravio sam u okviru International Visitor Leadership Program (IVLP), a te srede "zaglavili" smo se na presedanju u Atlanti, odakle smo imali let za Pensakolu.
Ova kapija "Dubokog juga" i krajnje zapadna tačka 320 kilometara duge "drške tiganja" (panhandle) Floride kulturološki se znatno razlikuje od dve trećine ove savezne države koja odlazi na ogromno poluostrvo (ili "tiganj"), sa Majamijem kao njegovim najvažnijim centrom.
Ovo nije Florida, ovo je "Florabama"
Pensakola je nešto drugo, Pensakola je "Florabama", pošto je ovaj grad od oko 55.000 stanovnika na manje od 100 kilometara od Mobila u Alabami, a Nju Orleans i Luizijana su na tri i po sata vožnje automobilom odavde.
Pošto teško ko da je u Srbiji čuo za Pensakolu, da odmah kažem da je mnogo bitna.
Godine 1559. Španci su ovde osnovali prvo nedomorodačko naselje na teritoriji sadašnjih Sjedinjenih Američkih Država.
Nije im se posrećilo, pošto su uragani koji su stizali iz uz sadašnjeg Meksičkog zaliva (Zaliva Amerike) uništili brodove koji su im nosili zalihe, a onda zapretili i samom naselju.
Nekih šest godina kasnije, 1565. španski doseljenici osnivaju prvo evropsko stalno naselje na sadašnjoj teritoriji SAD, San Agustin na atlantskoj obali Floride ili Sejnt Ogastin, kako mu je sadašnje ime.
U Pensakolu se niko iz Evrope ne vraća skoro 140 godina i tek 1698. ovde opet ima doseljenika.
Sam grad danas ima oko 55.000 ljudi, a s okolnim područjem dođe se do oko 320.000 stanovnika.
Za razliku od Vašingtona, gde skoro svuda može da se stigne peške, u zavisnosti od kondicije, samo je centar Pensakole zdravorazumski prelaziti na sopstveni pogon, svuda okolo se ide na točkovima.
Naš mali unamljeni autobus vozio je Den, fini stariji čovek koji se iz Mičigena doselio na Floridu i verovatno smo mu bili prvi i poslednji putnici iz Srbije koje je uslužio u životu.
Den nas je dovezao do Gradske kuće gde nas je dočekalo pet zastava - nadimak Pensakole je "Grad pet zastava" - koje održavaju sve vlasti koje su u protekle više od tri veka upravljale ovde.
Tu su zastave španske i francuske uprave, Ujedinjenog Kraljevstva, kao i SAD, a barjak Konfederacije je pre više od decenije zamenjen zastavom Floride.
Dok smo čekali da neko dođe po nas u predvorje Gradske kuće, imali smo taman dovoljno vremena da pogledamo stalnu izložbu "Grad u ratu, 7. decembar 1941-2. septembar 1945".
Otac "Pistol Pita" Maravića
U blizini Pensakole je glavna baza za obuku vazduhoplovnih snaga Ratne mornarice, marinaca i Obalske straže, a tu je za vreme Drugog svetskog rata avijatičarsku obuku završio kadet Piter "Pres" Maravić, Amerikanac srpskog porekla čiji su roditelji u novu otadžbinu stigli iz sela Drežnica u okolini Ogulina u Lici.
Nakon rata igrao je koledž i profesionalnu košarku, a potom bio i trener na čuvenim univerzitetima Klemson i Luizijana stejt, ali je u istoriji ove igre ostao upamćen pre svega po tome što je bio otac "Pistol Pita" Maravića, najboljeg Srbina u NBA ligi pre Nikole Jokića.
"Pres" nije dočekao da vidi kako je njegov sin dobio mesto u košarkašoj Kući slavnih u Springfildu u maju 1987, pošto je umro par nedelja pre toga, a i sam "Pistol Pit" je preminuo devet meseci kasnije, u januaru 1988.
Počasni građani i "Jail-free card"
U sadašnjost nas je vratio Dejvid Staford, gradski administrator Pensakole i odveo u salu u kojoj zasedaju odbornici, dozvolio nam da lupamo čekićem i zahtevamo tišinu kao predsedavajući sednice i podelio nam simpatične plakete na kojima je pisalo da smo postali počasni građani Pensakole.
- Možete da date to policiji ako vas uhapse - parafraziram "Jail-free card" odgovor Staforda na pitanje srpskih kolega kolika je vrednost dokumenta.
Kakvo pitanje, takav i odgovor.
Staford nam je još kazao da gradska uprava Pensakole ima 800 zaposlenih, a godišnji budžet grada je veći od 300 miliona dolara.
Od te sume je operativni budžet od oko 80 miliona dolara mahom pokriven porezima i drugim nametima, dok najveći deo novca dolazi od prihoda međunarodnog aerodroma, luke i gasnih postrojenja na tom području.
Bruto prosečna plata u Pensakoli je 50-60.000 dolara.
Tokom boravka u ovom gradu posetili smo i istureno odeljenje Instituta ishrane i poljoprivrednih nauka Univerziteta Floride, gde smo sreli neke sjajne ljude, o čemu ću pisati posebno.
Od braon do tirkizne vode
Išli smo i da brodićem posmatramo delfine u zalivu Pensakola u kojem je voda u prvih par metara dubine bila boje ređe kafe, što nam je objašnjeno prisustvom hinina iz trulog lišća iz okolnih reka koje je nevreme prethodnih nedelja donelo u zaliv.
Za razliku od njega, vode Meksičkog zaliva (Zaliva Amerike) sa druge strane peščanog sprud-ostrva Santa Roza, koje predstavlja prvu liniju odbrane Pensakole od uragana, bile su savršene tirkizne boje, uz zaslepljujuće beli pesak okolnih dina.
Delfina se baš nešto mnogo nismo nagledali, osim periodičnih "izbacivanja" gde bismo ugledali poneko peraje, ali smo zato čuli da gde god da uđete u vodu, bila ona braon ili tirkizna, neka od više vrsta ajkula koje tu žive je na oko 20 metara od vas.
Večerali smo sa porodicom koja se ponudila da nas ugosti u Jaht klubu, a posetili smo i pijacu u Pensakoli na Dan nezavisnosti 4. jula.
(Kurir.rs/Nemanja Vlačo)