Strah od smrti izrodio kod Srba bizarne običaje: Nemaju veze sa crkvom, a uporno se vezuju za nju!
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Mnogi sahranski običaji u Srbiji zasnivaju se na strahu i sujeverju, iako nemaju veze sa crkvenim učenjem.
- Veruje se u paran broj cvetova i sveća, pokrivanje ogledala, bacanje belog cveta i ostavljanje stvari u sanduku.
- Sagovornici upozoravaju da se tradicija često meša sa zabludama, pa osuda okoline pojačava grižu savesti.
Ako mu ne zapalim sveću, ko će mog pokojnika dočekati na onom svetu? Nemoj se okretati kad kreneš s groblja, pokojnik može "poći" za tobom. Moramo u sanduk ubaciti novac, nešto od nakita, cigarete i rakiju da plati prolaz na onaj svet. Pokrićemo ogledala crnim platnom da duša ne bi ostala zarobljena u kući...
Upravo ovakvim strahovima mnogi u Srbiji objašnjavaju običaj da se sveća zapali i nepoznatom pokojniku koji će dočekati našeg bližnjeg, dok se preko kovčega baca beli cvet da mrtvac "ne povuče" još nekoga u smrt. A kad neko to ne uradi ili jednostavno u svojoj tuzi zaboravi, sledi osuda okoline, što na onoga ko navodno pravilo nije namerno preskočio utiče stresno i izaziva grižu savesti.
Običaji za sahrane
Mnogi običaji vezani za sahrane i odlazak na groblje i danas se slepo poštuju isključivo iz straha da se ne "pogreši", iako nemaju nikakve veze sa učenjem crkve. Jedno od takvih duboko ukorenjenih verovanja jeste i da se na groblje nosi isključivo paran broj cvetova.
Veroučitelj i teolog Aleksandar Đurđević ističe da se u narodu često mešaju tradicija i čiste zablude.
- Tu treba da budemo vrlo oprezni. Običaji koji nisu u suprotnosti sa crkvom treba da postoje, jer nas oni konstituišu kao narod. S druge strane, postojanje određenih verovanja koja nemaju nikakve veze sa učenjem crkve, a uporno se za nju vezuju, stvaraju veliku zabludu. Takav je slučaj sa sahranama, brojem cvetova, pa i brojem sveća koje nosimo na groblje. Gleda se da bude paran broj, što nema veze sa crkvom - objašnjava Đurđević.
Opasni običaji
Bizarnost pojedinih običaja varira od kraja do kraja, a neki od njih mogu biti i opasni.
- U Sremu se, na primer, zadržao običaj da se prilikom iznošenja pokojnika iz dvorišta bacaju i lome tanjiri o zemlju. Moj otac, koji je sveštenik, jednom je zamolio ženu da to ne radi. Ona je uprkos tome namerno razbila tanjir i jedan oštar komad porcelana završio je u nozi mog oca. Podigao je mantiju i tekla je krv - priseća se teolog.
Đurđević se osvrnuo i na ostale primere koji se praktikuju u našem narodu:
- Pored pokrivanja ogledala čaršavom, ljudi prekrivaju i televizore, u suštini sve u čemu čovek može da vidi svoj odraz, jer veruju da će onaj ko se ogleda biti sledeći koji će umreti. To su nebuloze. Takođe, imamo zaustavljanje sata, kojem se baterija ne vraća 40 dana, pa sve do ostavljanja praznog mesta na daći i okretanja tanjira koji se ostavlja za pokojnika. To su sujeverja koja nemaju nikakve veze sa crkvom. Mišljenje da će nam se desiti nešto loše ako mi to ne ispoštujemo, to nije vera.
Strah od toga da se ne "ogreši o pokojnika" izrodio je čitav niz bizarnih i morbidnih pravila koja se prenose s kolena na koleno, a koja naša crkva ne propagira.
Recimo, mnogi peru ruke na grobljanskoj česmi verujući da tako spiraju nemirne duše i nesreću koja bi mogla da se prenese na kuću. Retko ko će se usuditi da noću ode na groblje jer se veruje da su tada sile tame jače i da duše lutaju. Sa druge strane, crkva to ne zabranjuje. Pogrešno se veruje i da trudnica ne sme ići na groblje zbog verovanja da duhovi mogu nauditi nerođenom detetu.
U mnogim krajevima narod veruje da ne treba sedati na grob, te da će osoba koja to uradi oboleti ili da će je "pokojnik pozvati sebi". Za mnoge je loš znak i ako se neko spotakne na sahrani ili groblju, veruje se da bi osoba mogla da "ode za preminulim". Prema jednom starinskom verovanju, pokojnika su nakon smrti bockali iglom, najčešće u petu, kako se ne bi vratio među žive kao utvara ili vampir. Verovalo se da je dovoljno probosti telo bilo gde, jer tako pokojnik navodno neće moći da se "povampiri".
Psiholog Jelena Manojlović objašnjava za Kurir da iza mnogih običaja ne stoji vera, već strah i pomisao: "Uradiću, za svaki slučaj, da se ne bi dogodilo nešto loše."
- Kad se čovek suoči sa smrću, suočava se i s nečim što ne može da kontroliše, a upravo tada potreba za kontrolom postaje posebno snažna. Zato se kroz istoriju razvijaju različiti rituali i verovanja koji ljudima daju osećaj da svojim postupkom mogu da spreče nesreću ili zaštite sebe i svoje bližnje. Kad osoba obavi ritual i potom se ništa loše ne dogodi, ona lako može zaključiti da je upravo taj ritual sprečio nesreću, čime se verovanje dodatno učvršćuje - navodi sagovornica.
Ističe da je posebno snažan strah od smrti, te da ljudi mogu prihvatiti i vrlo neobična pravila ukoliko im ona daju osećaj sigurnosti u trenutku velike emocionalne uznemirenosti.
- Problem nastaje kad se narodna verovanja i sujeverje poistovete s verskim pravilima, iako određeni običaj zapravo nema uporište u crkvenom učenju. Tada se strah može dodatno pojačati, jer osoba ne oseća samo da krši tradiciju već i da time možda rizikuje nešto što joj je najvažnije. U suštini, čovek ne pokušava ritualom da kontroliše smrt, on pokušava da kontroliše sopstveni strah od smrti, a ritual mu na trenutak daje upravo taj osećaj kontrole - zaključuje.
Kurir.rs