"Plata nastavnika mora da bude tri minimalca" Antić za Kurir: Ako se ovo ne promeni, neće imati ko da nam uči decu!
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Milorad Antić poručuje da plata nastavnika mora da bude tri minimalca, jer su dosadašnja povećanja pojela inflacija i ne popravljaju položaj prosvete.
- Upozorava da bez boljih uslova rada i veće zaštite nastavnika uskoro neće imati ko da uči decu, dok su nastavnički fakulteti sve prazniji.
Stanje u našem obrazovanju je ozbiljno narušeno. Najveći problem je gubitak realnih kriterijuma vrednovanja znanja i sve izraženije poklanjanje ocena. Došli smo do toga da gotovo pola odeljenja čine vukovci, a kada se ti učenici suoče sa prijemnim ispitima, daljim školovanjem ili zahtevima radnog mesta, često se pokaže da iza brojnih petica ne stoji odgovarajuće znanje. Stvorili smo društvo u kojem su ocena i diploma postale važnije od stvarnog znanja, sposobnosti i praktičnih veština, ističe Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola.
Koji problemi su najizraženiji u obrazovnom sistemu?
- Gubitak autoriteta - nastavnik sve teže uspostavlja disciplinu, radne navike i odgovornost kod učenika. Učenici se sve više usmeravaju na dobijanje petica, a sve manje na razumevanje, kritičko razmišljanje i primenu naučenog. Rezultati male mature i PISA testiranja upozoravaju nas da moramo ozbiljno da preispitamo kvalitet obrazovanja. Politizacija obrazovanja - škole ne smeju biti plen političkih struktura. Izbor rukovodstva mora da se zasniva na stručnosti, rezultatima, integritetu i sposobnosti upravljanja školom, a ne na političkoj podobnosti. Plate, društveni status i uslovi rada zaposlenih nisu na nivou značaja koji obrazovanje ima za budućnost države. Ne možemo očekivati kvalitetno obrazovanje ako su ljudi koji ga stvaraju materijalno i društveno potcenjeni. Zalažemo se da odnos minimalne zarade i zarade nastavnika sa visokom stručnom spremom bude 1:3. Obrazovanje nije trošak, već najvažnija investicija u budućnost države.
Da li su dosadašnja povećanja plata u prosveti popravila materijalni položaj i šta očekujete?
- Sva dosadašnja povećanja su bila obično "gašenje požara" koje je inflacija odmah pojela. Mi ne tražimo nikakvu milostinju ni socijalnu pomoć, već tražimo da plata nastavnika u startu bude iznad profesije i republičkog proseka. Ako se to ne desi, uskoro nećemo imati prosvetni kadar - nastavnički fakulteti su nam prazni jer niko neće da radi za minimalac i trpi pritiske. Ne možemo biti zadovoljni činjenicom da je početna plata nastavnika sa visokom stručnom spremom oko 114.000 dinara, dok je prosečna zarada u Republici Srbiji oko 120.000 dinara. To nije samo pitanje materijalnog položaja prosvetnih radnika, već ozbiljan pokazatelj odnosa društva prema obrazovanju.
Kakav je danas realno položaj prosvetnih radnika?
- Izuzetno težak. Gubitak autoriteta nastavnika nije nastao preko noći, već je posledica višedecenijskog urušavanja njegovog položaja, zakonskih rešenja koja su često bila na štetu nastavnika i izostanka sistemske zaštite. Došli smo u situaciju da se nastavnik svakodnevno suočava sa pritiscima učenika, roditelja, direktora, pa i pojedinih kolega. Imamo roditelje koji smatraju da znaju više od nastavnika. Čim dete dobije ocenu kojom nisu zadovoljni, slede pritisci, žalbe, pretnje inspekcijama, pa čak i advokatima. Poseban problem je što nastavnik često nema kome da se obrati za zaštitu. Školski odbori su u mnogim slučajevima samo paravan za direktora, umesto da budu organ koji kontroliše zakonitost rada škole i štiti interese zaposlenih i učenika.
I to nije sve?
- Dodatni problem predstavlja neprimenjivanje zakona. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja predviđa novčane kazne za roditelje i učenike u određenim slučajevima, ali direktori retko pokreću odgovarajuće postupke pred nadležnim organima. Mi ne tražimo školu straha, već školu reda, rada i discipline. Školu u kojoj će nastavnik slobodno i dostojanstveno obavljati svoj posao, učenik imati prava, ali i obaveze, a roditelj biti partner, a ne neko ko upravlja školom.
Šta bi trebalo budućem ministru prosvete da bude prioritet?
- Ne očekujemo velike reči i prazna obećanja, već konkretne poteze i razumevanje problema u obrazovanju. Pre svega, smatramo da novi ministar mora da bude čovek koji dolazi iz prosvete, sa dokazanim rezultatima u obrazovnom i vaspitnom radu, koji poznaje život škole i probleme zaposlenih. Tri stvari moraju biti apsolutni prioritet. Prva je bezbednost i autoritet nastavnika. Mora se vratiti dostojanstvo nastavničkoj profesiji i obezbediti nulta tolerancija na nasilje, kako prema nastavnicima tako i među učenicima. Zatim, bolji materijalni položaj zaposlenih. Nastavnik mora ponovo da bude u središtu obrazovnog sistema. Potrebno je urediti plate tako da odgovaraju stručnosti, odgovornosti i značaju nastavničkog poziva. Treće je temeljna reforma srednjeg stručnog obrazovanja. Forum srednjih stručnih škola zalaže se za smanjenje broja učenika u odeljenjima srednjih stručnih škola na najviše 20. Manji broj učenika omogućava kvalitetniji rad, više individualnog pristupa i bolju praktičnu nastavu. Očekujemo i da ministarstvo konačno počne da živi sa školama i njihovim zaposlenima. Ministar mora da obilazi škole, razgovara sa nastavnicima i ostalim zaposlenima i neposredno se upoznaje sa uslovima u kojima rade. Nedopustivo je da ljudi koji svakodnevno nose obrazovni sistem godinama ne vide predstavnike ministarstva u svojim školama.
Srednje stručne škole ponovo dobijaju na značaju... Koji su to smerovi za koje se učenici ređe opredeljuju, a izuzetno su profitabilni zanati?
- Srbiji su potrebni majstori, a ne samo diplome. Učenici se sve manje opredeljuju za trogodišnje zanate, kao što su zidari, tesari, bravari, pekari, obućari, stolari i krojači. Roditelji uglavnom insistiraju na četvorogodišnjim školama, jer još uvek postoji pogrešno mišljenje da je zanat manje vredan i da je rad rukama nešto što treba izbegavati. To je velika zabluda! Srbiji nedostaju dobri majstori. Keramičar, vodoinstalater, električar ili zavarivač danas može da zaradi više od mnogih ljudi sa fakultetskom diplomom.
Gde grešimo i šta moramo da promenimo?
- Država mora da uskladi upis učenika sa potrebama privrede i tržišta rada. Ne možemo otvarati nove smerove dok nam potrebni zanati nestaju. Učenike koji upisuju deficitarna zanimanja treba podržati stipendijama i mogućnošću zaposlenja. Škole moraju imati bolje opremljene radionice i više kvalitetne praktične nastave. Potrebno je smanjiti broj učenika u odeljenjima kako bi nastavnik mogao svakom učeniku da posveti dovoljno vremena. Privreda mora aktivnije da sarađuje sa školama i da preuzme odgovornost za kvalitetnu praksu i zapošljavanje mladih.
Pratite situaciju kako na tržištu rada tako i u školstvu - koja bi zanimanja mogla da iščeznu, a koja su na tom putu i valjalo bi ih spašavati?
- Klasični administrativni poslovi, daktilografi i deo šalterskih poslova više nemaju nekadašnji značaj. Menjaju se i poslovi ekonomskih i administrativnih tehničara i trgovaca. Mnogo više zabrinjava nestajanje tradicionalnih zanata. Sve manje učenika upisuje smerove za obućare, krojače, tapetare, stolare, pekare, mesare, zidare i tesare. Posebno je zabrinjavajuće što privreda i dalje traži ove radnike, a učenika za ta zanimanja gotovo da nema. Moramo sačuvati i industrijska zanimanja: zavarivače, industrijske mehaničare, električare, CNC operatere i autoelektričare, kao i zanimanja važna za svakodnevni život - kuvare, vodoinstalatere i instalatere grejanja.
Kako objašnjavate paradoks - imamo potrebu za određenim kadrovima, sa jedne strane, i to što mladi ne žele da se školuju za ta zanimanja?
- Moramo sačuvati zanimanja poput časovničara, obućara, tapetara, stakloduvača, preciznih mehaničara, stolara i drugih majstorskih profila. Ako izgubimo generacije majstora, izgubićemo i znanja koja se ne mogu jednostavno nadoknaditi. Nećemo imati ko da popravi ručni sat, restaurira stari nameštaj ili napravi kvalitetnu obuću po meri. Posebno je paradoksalno što pojedini zanati izumiru upravo u vreme kada kvalitetni majstori mogu veoma dobro da zarade. Imamo paradoks da privreda traži radnike, a škole ne uspevaju da upišu dovoljan broj učenika na pojedine stručne profile. Zato smatram da Ministarstvo prosvete mora da preuzme aktivniju ulogu. Veštačka inteligencija može da napiše tekst, obradi podatke i automatizuje mnoge poslove, ali kada pukne cev u kupatilu, pokvari se krov ili treba restaurirati komad starog nameštaja, i dalje nam je potreban dobar majstor.
Da li je dobro što se uvode novi smerovi i zanimanja ili bi najpre trebalo rešiti problem postojećih profila za koje nema dovoljno učenika?
- Uvođenje novih obrazovnih profila jeste potrebno, posebno kada prate razvoj tehnologije, digitalizaciju i potrebe savremene privrede. Međutim, ne možemo prihvatiti da otvaranje novih smerova postane samo sebi cilj, dok istovremeno imamo postojeće stručne profile koji se gase zbog nedostatka učenika, nastavnika i odgovarajućih uslova za rad.
Dualno obrazovanje je postavljeno na čvrste temelje u Srbiji. Koliko učenici tokom školovanja zaista stiču konkretna praktična znanja?
- Ideja dualnog obrazovanja je dobra i ima svoje opravdanje. Imamo značajan broj škola, učenika i kompanija uključenih u ovaj model. Ne možemo osporiti da dualno obrazovanje daje određene rezultate. Prema dostupnim podacima, oko polovine učenika ostaje da radi u struci za koju se školovalo. Međutim, rezultati nisu svuda isti. Tamo gde postoji ozbiljna saradnja škole i privrede, učenici stiču konkretna znanja, radne navike i iskustvo na savremenim mašinama i uređajima. Međutim, postoje i primeri u kojima se praktična nastava svodi na pomoćne poslove koji nemaju mnogo veze sa obrazovnim profilom za koji se učenik školuje. Učenik nije jeftina radna snaga, već mladi čovek koji je došao da nauči zanimanje! Zato je neophodna ozbiljnija kontrola kvaliteta praktične nastave, a ne samo administrativna provera da li kompanija ispunjava uslove za prijem učenika.
U bivšoj Jugoslaviji je postojalo usmereno obrazovanje. Mogu li se iskustva iz onog perioda iskoristiti?
- Taj sistem se zasnivao na dve godine zajedničkog opšteobrazovnog programa, nakon čega su učenici nastavljali školovanje u skladu sa izabranim zanimanjem. Stručno obrazovanje trajalo je još jednu ili dve godine, zavisno od profila. Praktična nastava se najvećim delom realizovala u školskim radionicama i kabinetima, ali i kroz saradnju sa privredom. Današnje dualno obrazovanje ima drugačiju koncepciju. Njegova osnovna karakteristika je da se praktično učenje odvija kod poslodavca, uz instruktora za određeno zanimanje i u skladu sa propisanim planom i programom. Učenik za vreme učenja kroz rad dobija novčanu naknadu od poslodavca. Ipak, ne smemo zanemariti jednu važnu razliku. Nekada je postojala mnogo čvršća veza između škola i velikih privrednih sistema. Preduzeća su stipendirala učenike, obezbeđivala im topli obrok i radnu odeću, a postojale su i mogućnosti zapošljavanja nakon završetka školovanja. Zato smatram da ne treba nekritički prepisivati ni nekadašnji ni sadašnji model. Treba uzeti ono što je bilo dobro iz oba sistema. Potrebno je ponovo uspostaviti čvrstu vezu između škole i privrede, ali tako da učenik ne bude samo jeftina radna snaga, već da dobije kvalitetno obrazovanje, znanje i sigurniju perspektivu zaposlenja.