Toma, Dragica i mi

Predsednička rezidencija, letnja noć. - Tomo, šta da obučem sutra... Idem da obiđem neku sirotu decu... - Otkud znam, nemoj molim te samo one haljine od 10.000 evra. I nemoj, ko boga te molim, da nosiš one tvoje skupe tašne. Odmah osvaneš na naslovnoj Kurira. - Pa šta da nosim? Neću valjda stvari da držim u kesi? - U kesi, u kesi. Ko naš narod. E to bi bilo dobro. Pa da pišu: Dragica je ko sav normalan svet. - Ma, Tomo, niko ne nosi stvari u kesi. Nigde to nisam videla. - Nisi videla jer Miša vozač brzo vozi. Nego, jesi videla što nam prozivaju Vasileva? Ne plaća struju i gas a daje Dragici pare. Sramota. - Ljubomorni, ja da ti kažem, Tomo. - Znam, to je zato što smo uspešni, što smo dobri domaćini i roditelji. Okomili se na jadnog čoveka. A da nije dao pare za fondaciju, verujem da ga ne bi ni pomenuli. Umesto da ga Srbi slave, da u njega gledaju ko u ikonu, oni mu tu izvlače neka dugovanja. Ej... Pa gde ide ovaj svet.... - Tamo gde ga ti odvedeš, Tomo. - I da znaš. Mora da se zna neki red... Vasilev, Toma ovde. E, ona dugovanja zaboravi. A ako stigneš sutra, znaš, Dragica ide kod neke dece... Pa to uplati koliko možeš...