Taj neki budući 5. avgust

Dvadeset godina posle kolona proteranih Srba iz Hrvatske, koji su pod bombama, pešice, na traktorima ili čak u zaprežnim kolima stigli pred Sremsku Raču noseći svu svoju imovinu u rukama, Srbija je juče prvi put proglasila dan žalosti. Vlade Srbije i RS ujedinile su se s ciljem da se ne zaboravi ne samo 250.000 proteranih i više od 2.000 ubijenih tokom „Oluje“ već da se u masi prvi put oseti potreba za ujedinjenjem ovdašnjeg življa i oda pošta svim srpskim žrtvama. Ne bahato, šovinističko i primitivno srbovanje, nadam se, zbog čega je zdrav nacionalni stav zaboravljen i proteran. Sagledavanje sopstvenih grešaka i tragedija, koje su Srbi izazivali ili pak preživljavali tokom prethodnih decenija, lekovit je pohod na budućnost.Čak i da je akcija dve vlade posledica, odnosno odgovor na događaje u komšiluku na sličnu temu i spoljne pritiske, dobar je to put ukoliko se politička glad ne umeša. Istorija pamti „svetle grobove“. Nadam se da su i oni koji su napravili tako krupan korak u povezivanju jednog naroda, podeljenog u dve države, toga svesni. Nadam se i da zajedno sa Savom neće otići i namera da se među nama, večito razjedinjenima, formira zdrav odnos prema činjenici da nije sramota biti Srbin, da nismo najgori, da ne želimo da budemo žrtve sistema.