icon-commentsicon-galleryicon-reacticon-totopicon_react
Foto: Printscreen

KOMENTAR DANA

Političari trube, narod ćuti

Mrcvarenje koje je počelo pre 24 godine ostalo je mrcvarenje i poslednjeg dana rada ovog ginisovskog suda, upravo presudom za genocid, upravo generalu Srbinu

Objavljeno: 23.11.2017. 21:12h

 

Juče je sve treštalo posle presude Haškog tribunala da je general Ratko Mladić osuđen na doživotnu robiju.


 

Kao na znak pištoljem, sukobili su se u medijima oni koji misle da je pao „heroj“ i oni za koje je Mladić „bosanski kasapin“. Izricanje presude gledalo se direktno, general je izbačen iz sudnice zbog neprikladnog ponašanja, odbrana je tražila odlaganje zbog njegovog povišenog pritiska, sudija je odbio... Mrcvarenje koje je počelo pre 24 godine ostalo je mrcvarenje i poslednjeg dana rada ovog ginisovskog suda, upravo presudom za genocid, upravo generalu Srbinu.


Predsednik Srbije reagovao je kako treba. Rekao je da smo svi to očekivali i nije dalje komentarisao. Prvi put otkad vlada, Vučić je disao kao narod. Jeste, svi smo to očekivali. Ćuti Vučić, ćuti normalan svet. I predsednik i narod znaju da će ova presuda kad-tad da se izvuče i udari tamo gde najviše boli, u Kosmet, Republiku Srpsku ili samu Srbiju, njen mir i napredak. Raduju se presudi porodice Mladićevih žrtvi, raduju se Naser Orić, Ramuš Haradinaj, Ante Gotovina, junak do junaka. Nisu srećne porodice srpskih žrtava i političke stranke koje ne priznaju Tribunal i neprekidno pominju 1.200 godina zatvora Srbima u Hagu, nasuprot 200 godina „ostalima“. A i Srbi, gde god da su, kao da su sebi dali autogol u 90. minutu.


Ratko Mladić sigurno ne misli o tome. Ima 74 godine, lošeg je zdravlja i može samo da žali što ga nije pogodio zalutali metak pre onog jula 1995.


Davno je prošlo vreme kada je na belom konju jahao bosanskim gudurama, hrabar i neustrašiv, iz opisa novinarke Ljiljane Bulatović. Svojeglav, tvrdoglav, spreman da napada umesto da se brani, omiljen kod vojske, prošao Prištinu i Knin dok u 52. godini nije postavljen za general-pukovnika na bosanskom ratištu, ušao je u Srebrenicu jula 1995. i rekao: „Ne bojte se. Samo polako. Neka žene i deca krenu prvi... Niko vas neće povrediti.“


Oko 600 svedoka opisalo je taj dan pred Tribunalom, u broj hiljada streljanih muškaraca muslimanske nacionalnosti nikada se niko neće složiti ni posle 22 godine. Dodajmo tome opsadu i snajpere Sarajeva, pijacu Markale, etnička čišćenja i plan da se vojnici UN uzimaju kao taoci da se spreči NATO bombardovanje - sve je to stalo u 12 tačaka optužbe koje Mladića danas vode daleko od Bosne, Srbije i celog sveta.


Nije bio tog kalibra da kao Milošević i Šešelj od svog suđenja napravi spektakl. Vojnik - neko će reći vojničina, pred sudijama je delovao izgubljeno, neuredno, prosto, neubedljivo, neiskusno. Koliko okretan u ratu, toliko nespretan u haškom miru. Niko mu nije čuvao leđa, nije našao zaklon ni pod jednim kišobranom, a taj rekvizit dobro dođe kad se setimo kamenovanja u Potočarima. Videlo se da je prepušten sam sebi i službenici Tribunala dobro su se nafatirali sudeći preko četiri godine čoveku koga su još maja 2012, kada je uhapšen, mogli da osude na doživotnu.


Geslo Nirnberških procesa glasilo je „mir putem pravde“. Videćemo kakav će biti naš mir posle ove presude, vrlo brzo. Sud je rekao svoje. Neko misli, kao Serž Bramerc, da je presuda individualna. Neko drugi, kao ruski akademik Jelena Guskova, smatra da se u generalovom liku optužuje sav srpski narod. Mnogi ovu presudu vide da je Zapad sebe abolirao od bilo kakvog učešća u ratovima na Balkanu. Ipak, najveći je broj onih koji bi da devedesete odu u istoriju. Da se jednom smirimo.


Ljilja Jorgovanović, novinarka Kurira

 

Foto: Printscreen