uvek pomagao svakom kome treba, u 38. godini još nema stalan posao
DA SE ZAPOSLIM SVE BI LAKŠE BILO: Loznički maratonac Kikan kaže da ne bira, samo da može da trči ali bi voleo državnu službu
LOZNICA - Aleksandar Kikanović, loznički ultramaratonac i humanitarac, uvek je spreman da pomogne drugome, posebno deci i bolesnima.
Ima veliko srce, ali i veliki problem što u svojoj 38. godini još uvek nema stalan posao, a voleo bi da se zaposli, i te kako. Čini mu se da bi onda sve bilo mnogo lakše, trčao bi još više, pomagao i dalje gde treba, samo kada bi se našao neko da pomogne njemu.
Po zanimanju je saobraćajni tehničar, ali pošto nije bilo posla u struci, kako kaže, nema šta nije radio jer ‘’posla se ne boji’’.
- Nema gde nisam radio, od kladionice, preko stovarišta, bio sam dva puta po tri meseca na javnim radovima, u SC ‘’Lagator’’ uz obećanje da ću tu ostati, ali nisam. Radio sam kod privatnika, više noćne nego dnevne smene, poslednji put sam bio u jednoj stranoj kompaniji, ali nisam mogao da ispunim traženu normu. Pisao sam zahtev da me premeste na drugo radno mesto, ali sam posle šest meseci rada dobio ‘’izlaznu kartu’’. Želja mi je da radim u sportu, nekom sportskom objektu, što je i logično jer se bavim maratonom i to mi je bliska oblast. U lokalnoj samoupravi znaju moju situaciju, bilo je nekih obećanja da će mi pomoći, ali je sve ostalo na tome. Jesu mi pomogli kada sam trčao od Loznice do Rusije i na tome im od srca hvala, ali što se tiče pomoći oko zaposlenja do sada je mrka kapa - priča Kikanović koji živi u nedovršenoj kući koju je gradio njegov otac, a on nema mogućnosti da dovrši započeto.
Najviše bi mu odgovarao posao u državnoj službi gde se zna kada su godišnji odmori jer bi tako mogao i dalje da planira humanitarne maratone i nastavi da pomaže.
- Ne biram posao, ali da mogu i dalje da trčim. Sutra mogu na građevinu kod nekog privatnika, to mi je najmanji problem, ali nije rešenje. Ne treba meni milostinja, ništa na poklon, hoću pošteno da radim. Valjda sam zaslužio toliko da imam stalan posao. Nadam se da će se nešto promeniti – priča Kikanović koji je u humane svrhe do sada pretrčao više od četiri hiljade kilometara.
On je 2018. istrčao 360 kilometara do Ostroga za Dariju Petrović iz Banje Koviljače, naredne godine na isti način od Loznice stigao do 918 kilometara udaljenog Hilandara za tada dvogodišnjeg Nikolu Stakića iz Mačvanskog Prnjavora. Prošle godine prevalio je oko dve hiljade kilometara do Rusije, a zbog pandemije nije mogao do Moskve.
Lani je prešao 75 kilometara od Loznice do Valjeva, više od 90 od Valjeva do Beograda za lečenje sedmogodišnjeg Pavla Tasića, a u čast zdravstvenih radnika 40 od Valjeva do Divčibara. Trčao je za Dariju Antović sa Kosova i Metohije, od Valjeva do Divčibara, za lečenje četvorogodišnje Jovane Barušić od Sombora do Odžaka. Poslednji maraton od oko 270 kilometara istrčao je od Loznice do Manastira Tumane za sedmomesečnog Gavrila Đurđevića iz Kragujevca.
Na njegovu ideju, uz podršku prijatelja, novogodišnjim paketićem je obradovao oko 500 mališana iz materijalno slabijih porodica u lozničkom kraju. Zahvaljujući njemu mnoga su lica ozarena osmehom, njegovo bi bilo da ga neko obraduje adekvatnim zaposlenjem. Ništa više.
Kurir.rs/T.Ilić