Mali smo, a grde nas ko da smo veliki

Mislim da ne postoji zemlja koja se više busa u grudi junačke i diči svojim herojima a koja istovremeno ima toliko mentora ko što ima Srbija. Nije da nam nisu potrebni, naši smo, al’ zašto da se lažemo - užasno smo plitki, površni, svi nam smetaju, al’ od svakog bi nešto da ućarimo, brzo zaboravljamo, pa može da nas vesla kako ko stigne, sramota nas je siromašnih ljudi, a bogate preziremo. Lepi su odmah glupi, a pametni „baš i nisu neke ribe i tipovi“, i tako ukrug. Posla se prihvatimo tek kad dogori do noktiju, a i tad se trudimo da izvrdamo. I sad, da l’ nam treba neko da nam priča šta da radimo? S obzirom na stanje stvari, da. A da li nam baš treba milion tutora? Da nas vređa i prevaspitava svako ko stigne? Mislim da ne. Jelko Kacin je poručio da moramo pohapsiti sve koji su umešani u pljačkašku privatizaciju, da ne možemo da se pravimo da nije bilo korupcije, da se neko iz vlasti nije debelo ugradio. Naravno da to moramo da uradimo. Ali, ako svaki drugi dan u Srbiju dođe neki stranac i poruči da nikad nismo bili veći lopovi, da nam je društvo ostalo u praistoriji dok EU hrabro korača kroz moderno doba, da li to smisla? Ako je neko na funkciji krao, nije to radio u moje ime, a i niko ne može da me uveri da samo srpski političari kradu. Zar smo mi toliko loši u odnosu na druge? Tako je to kad si mali, pa ti svi sole pamet. I tako dok ne porasteš, ili dok se oni ne umore od toga da ti uvek ponavljaju isto. Ako uzmemo u obzir ono gorenavedeno, biće dok se oni ne umore.