Ko je Vasil Tupurkovski
Vasil Tupurkovski rođen je u Skoplju 8. aprila 1951, makedonski je političar, pravnik i bivši član Predsedništva SFRJ. Tupurkovski govori engleski, makedonski, grčki, srpski, ruski i španski jezik.
U Skoplju je i diplomirao pravo a magistrirao je 1973. u Mičigenu u SAD. Bio je predsednik Saveza socijalističke omladine Jugoslavije od 1979-1980. Od 1981. radi je kao profesor. Radio je od 1980-1982. kao predsednik košarkaškog saveza Jugoslavije.
Između 1986-1989. bio je član Predsedništva SKJ, a od 1989-1992. radi kao član Predsedništva SFRJ. On je pored Bogića Bogićevića, člana Predsedništva Bosne i Hercegovine, bio jedini član koji je bio izabran glasom naroda (80% glasova) ostali članovi su izglasani u republičkim parlamentima. Njih dvojica su, pored Drnovšeka, Mesića i Sapundžiju, 1991. glasali protiv uvođenja vanrednog stanja u Jugoslaviji.
Tokom sukoba u Sloveniji 1991. Tupurkovski je zajedno s Bogićevićem vodio pregovore između slovenačke TO i jedinica JNA.
Šta Vam Azem Vlasi danas kaže o Kosovu?
Ređe ga viđam, jer smo ostarili, ali smo se čuli mnogo puta i videli... On nikada nije zamerao nama, zna da mi nismo imali broj (u Predsedništvu SFRJ) da ga odbranimo ili da celu situaciju saniramo na drugačiji način. Ali, Kosovo je tretirano kada je bilo pitanje jugoslovenskog stanja... uvek je Kosovo bilo na dnevnom redu, možda ne uvek samo Kosovo, ali je uvek bilo značajno u tim pitanjima i to je dovelo određenom razrešenju na način koji bi pomogao jugoslovenskoj politici uopšte. Ali, nije se to desilo, jer je rat već bio blizu i to nije moglo dati rešenje u toj situaciji.
U jednom momentu bio je modna ikona SFRJ: nije kao većina političara nosio odela, već bio poznat po džemperima. Šta je bio razlog za to?
Jednostavno je odgovoriti na ovo pitanje. Sada zvuči drugačije... Ja nisam imao odela kada sam postao političar, jer sam bio veoma mlad. Ko bi tada imao odelo u Jugoslaviji... To je jedan razlog. Čak i na pogrebu Josipa Broza bio sam u odelu pozajmljenom iz Narodnog pozorišta, iz predstave Glembajevi, tamo su mi našli odelo... Bio sam vezan za taj stil života, nikada nisam smatrao da to nešto meni znači i zato je bilo tako. Posle se raširilo i postao sam ikona na svoj način.
Kako je EU nudila Jugoslaviji da uđe u savez i zašto nije prihvaćeno?
Mi smo 1989/1990/1991. godine imali ozbiljne pregovore sa Evropskom komisijom, sa predsednikom EK Žakom Delorom. On je bio evropska figura. Mi sada imamo pregovore sa ljudima kojima kada prođe mandat, zaboravimo i imena. Ne znaju ljudi ko su pregovarači koji zastupaju evropske ineterse, i oni ni sami sebi ne mogu da nametnu pravu evropsku politiku, kao rukovodstvo. To je složena situacija, prošlo je vreme ozbiljnih velikih evropskih političara. Mi smo na spoljnopolitičkom planu, ja sam razgovarao sa Hansom Ditrihom Genšerom, koji je bio epohalni političar spoljne politike Nemačke i Evrope. Kada nemamo te figure koje mogu da odlučuju zdravim razumom, velikim idejema i mislima, nemamo mogućnosti da se realizuje ono što vam neko od njih kaže. Ljudi su izgubili povrenje u evropsku ideju, jer se to godinama odlaže. Oni misle da ovi ljudi nemaju kapacitet da izvrše, ili da veruju u ono što govore.
Bili ste uz Tita i predavali štafetu, kakav je bio vaš odnos sa Titom i Titov sa vama?
Postao sam predsednik Omladine posle Azema Vlasija, a on je imao običaj da koristi brojne prilike da bude uz Tita na međunarodnim događajima, a ja to nisam prihvatao... Nisam odlazio na te događaje, jer sam smatrao da mi nije tamo mesto, kao mladom čoveku. Ali, ipak sam bio na brojnim događajima, nekim i istorijskim. Jedan problem je bio i taj što se nisam mogao obući po protokolu. Ali, imao sam više susreta, kada je omladinsko rukovodstvo imalo susret sa Titom. Najviše se sećam kada me je 25. maja, na Dan mladosti, a već je imao 87 godina i nije baš pamtio dobro, najmanje 10 puta pitao - da li su deca dobila kolače... A, ja odgovaro – da, druže Tito... On je bio istorijska ličnost, za koju je trebalo biti pametan da se ne može biti ravnopravan sa njim.