Nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Borisav Jović, nekadašnji visoki funkcioner SPS-a koji je tu partiju napustio 1996. posle kongresa na kome je tadašnji predsednik Srbije pod sloganom"Korak u novi vek" počistio sve takzovane ratne kadrove, preminuo je u ponedeljak popodne u Vojno medicinskom centru Karaburma, od posledica infekcije korona virusom.
Pokojni Borisav Jović bio je jedan od važnih aktera u raspadu SFRJ, koji je iza sebe o tome ostavio i dnevničke beleške pod nazivom "Poslednji dani SFRJ", koja je bila jedina knjiga koja je bila zabranjena u vreme vlasti Slobodana Miloševića i sklonjena iz javnosti. Naime Jović je u njoj otvoreno progovorio o nekim dešavanjima uoči i tokom raspada SFRJ, odnosno sve do 27. aprila 1992 kada je donet takozvani Žabljački ustav i proglašena nova država Savezna Republika Jugoslavija.
Oni što su se zalagali za jedinstvenu i celovitu Jugoslaviju najviše nade su upravo polagali u Borisava Jovića i generala armije i načelnika SSNO generala armije Veljka Kadijevića da će oni sprečiti krvavi raspad Jugoslavije, kad ono...
Ta 1991. počela je naopako i nije trebalo biti vidovit da se vidi u kom smeru će ići dalja sudbina SFRJ. Prvo operacija "Štit" januara 1991. koja je otkrila sve o ilegalnom naoružanjavanju hrvatskih paravojnih snaga o čemu je snimljen i film, zatim 9. mart i sukob pristalica Srpskog pokreta obnove na čelu sa Vukom Draškovićem gde je Borisav Jović u vreme martovskih dešavanja bio predsednik Predsedništva SFRJ,. Na toj funkciji Jović je bio od 15. maja 1990. do 15. maja 1991.
Tadašanja opozicija najviše je zamerala i Jovići u Kadijeviću da su izvođenjem tenkova gardijske proleterske mehanizovane brigade na beogradske ulice, očuvali vlast Slobodana Miloševića. Samo par dana posle martovskih dešavanja dok je još vojska bila na beogradskim ulicama u podzemnom vojnom objektu Karaš na Dedinju održana je bila sednica Vrhovne komande Oružanih snaga SFRJ kojom je presedavao general armije Veljko Kadijević. Na toj sednici prisustvovali su i članovi predsedništva SFRJ iz svih republika. Ponajviše je strahovao upravo Stipe Mesić kada su ih ispred nekadašnjeg SIV-a pokrcali u vojne autobuse i odvezli na Dedinje. Većina članova predsedništva bivših republika SFRJ koji su ispoljavali separatističke teženje misli su da će biti uhapšeni ili streljani. Međutim, ni jedno ni drugo. Kadijević je čitao saopštenje, ovi su slušali o tome kako je na delu razbijanje Jugoslavije i da je na snazi politika svršenog čina da se blokira federacija i da se oružane sange onesoposobe za izvršavanje svoje ustavne odluke. Sve to što je Kadijević pročitao kasnije se i ostvarilo od Slovenije, preko Hrvatske, a kasnije i BiH.
Od tad datira i ona čuvena priča o pučevima JNA. Tog 12. marta su svi očekivali da Predsedništvo donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i da vojska preuzme kontrolu nad zemljom. Svi članovi Predsedništva, njih osam, smešteno je u vojni autobus i odvezeno na komandno mesto pod izgovorom da na takvom mestu imaju sve uslove za rad, mape i sve ostalo što će biti korisno da bi se donela odluka. Držani su u sali u kojoj nije bilo grejanja pa su članovima Predsedništva podeljeni vojni šinjeli. Čak dva puta nisu uspeli da dobiju potreban broj glasova da donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja. pa i priča o hapšenju kolektivnog rukovodstva Predsedništva SFRJ je pala u vodu, iako su kasnije neki generalisimusi, pukovnici, potpukovnici, ali i neki zastavnici i vodnici tvrdili da su to mogli da izvedu, ali eto nije imao ko da im izda naredbu.
O tom vojnom udaru svedočio je i pokojni Borisav Jović koji je u svojim dnevničkim beleškama tvrdio da mu je sad već pokojni Kadijević njemu i Slobodanu Miloševiću saopštio da JNA odustaje od vojnog udara, da neće biti hapšenja ni Kučana, ni Tuđmana, Izetbegovića i Gligorova još manje, a ponajmanje Slobodana Miloševića, Momira Bulatovića .
O tome da li je postojao plan po kome bi se u jednom trenutku pohapsili svi lideri republika, niko nikad nije potvrdio bar zvanično i argumentovano. Ta priča nad glavama našim, svedocima raspada SFRJ i dalje lebdi, iako je većina aktera već pokojna i sa sobom su odneli tajne u grob.
U svakom slučaju ta sednica od 12. marta pokazala je da je vojni vrh JNA bio neodlučan, a to se u praksi pokazalo tri meseca kasnije krajem juna 1991 i blamaže JNA u Sloveniji za vreme kratkotrajnog rata u kome je JNA poražena. Upravo ova sednica je bila uvod u dešavanja u pokušaj puča, koji nije zapravo ni bio puč, kako kažu sami akteri, a o čemu se dosta dugo ćutalo. Naime pripadnici Gardijske brigade tražili su smenu saveznog sekretara za narodnu odbranu generala armije Veljka Kadijevića i planirali su da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića, kao pravog oficira i Srbina, koji je trebao da zaustavi pogubne strategije na terenu "kreni-stani", " jedan korak napred, dva nazad". Taj "puč" zapravo i nije bio puč, odnosno pretvorio se u "puč" pod znacima navoda u "puč" podrške, ali o tome nekom drugom prilikom detaljnije.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
