ZBOG NJENOG GOLA U STILU ZLATANA IBRAHIMOVIĆA PUBLIKA SE HVATALA ZA GLAVU! Marijin domaći zadatak Mesiju, Ronaldu i ekipi: "Ma, to je uigrana akcija..."
Tokom nedelje ženskog futsala koja je pokrenuta u projektu "Mali fudbal, velike priče", već su govorili alfa i omega šampiona lige Beograda, ekipe GFK, Denis Blagojević, selektor reprezentacije Dejan Majes, kao i trener i kapiten Solunca iz Barajeva, Nemanja Mirković Dunga i Danica Radulović.
Sada je red došao na Mariju Krunić, futsalerku koja je u nacionalnom timu od samog početka i koja je ostavila dubok trag u ovom sportu. Maša je govorila o brojnim zanimljivim temama i prošla je kroz svoju karijeru od samog početka, pa do današnjih dana.
Kako je sve počelo? Odakle Marija Krunić u svetu futsala? I odakle uopšte ljubav prema futsalu?
- Moja ljubav prema futsalu rodila se na fakultetu, kada sam igrala Studentsku ligu. Do tada sam fudbal uglavnom igrala rekreativno, ali futsal me je odmah kupio svojom brzinom, tehničkom igrom i neizvesnošću. Istina je da sam još kao mala uvek više volela da igram na malom terenu nego veliki fudbal – valjda mi je ta blizina lopte i intenzitet igre uvek donosio više uzbuđenja. Na fakultetu sam samo potvrdila ono što sam odavno osećala: da je ovo sport koji me ispunjava i u kojem mogu da dam svoj maksimum.
Koliko znam, tu si od samog početka, a krenuli ste od same nule, uputi naše čitaoce sa kakvim ste se sve problemima susretali na startu?
- Jedina prepreka na početku bila je to što niko nije želeo da se ‘baci u vatru’ i pokrene formiranje ženskog futsala, iako je među devojkama iz Studentske lige postojalo veliko interesovanje. Inicijativu su pokrenule one koje su imale ogromnu strast prema ovom sportu, ali i dobra poznanstva sa devojkama koje su studirale i igrale veliki fudbal. Bez podrške sa vrha sve je delovalo neozbiljno, više kao rekreativna igra iz čiste ljubavi. Ipak, zahvaljujući upornosti i posvećenosti, Marija Armuš je uspela da dođe do trenutka da zaigra i za reprezentaciju, što je bio ogroman korak za sve nas.
Kako se razvijao ženski futsal kod nas, a kako tvoja karijera?
- Sve je krenulo od Studentske lige i grupe devojaka fanatika za futsal, a zatim i formiranja prve reprezentacije. U početku je zaista bilo dobro, pod palicom Dejana Majesa, koji je tada prvi put radio sa ženskom selekcijom, ne znajući u šta se upušta. Ipak, atmosfera je bila odlična i brzo smo pronašli zajednički jezik. Moram pomenuti i Paju Gradića, koji je sa nama radio treninge i učio nas futsalu, jer do tada nismo imali prilike da treniramo ovaj sport na pravi način. Većina devojaka dolazila je iz velikog fudbala, ali to jednostavno nije isto – i taj nedostatak pravog futsal rada oseća se i danas, iako sada postoji nekoliko klubova koji se takmiče. Sa reprezentacijom smo doživeli i uspone i padove, što je i normalno za početke, ali posebno sam ponosna na osvajanje Međunarodnog turnira. To je bio trenutak kada smo svi osetili da naš trud ima vrednost, i ja sam beskrajno zahvalna svim svojim saigračicama na toj priči.
Kako ti sada deluje ženska reprezentacija? Možemo li da napravimo iskorak?
- Mislim da je reprezentacija u poslednje vreme prošla kroz dosta promena, sa novim licima koja se, nažalost, prečesto smenjuju – verovatno zbog nedostatka dovoljno zainteresovanih devojaka koje mogu da isprate kontinuitet. Najveći problem, kao što sam već pomenula, jeste to što većina tih devojaka ne dolazi iz futsal sredine i nema priliku da radi na futsalu na pravi način. Kada bi se to promenilo, sigurna sam da bi reprezentacija mogla da napravi ozbiljan iskorak, jer imamo mnogo talentovanih mladih igračica, ali i onih koje su već dugo tu i daju kontinuitet, poput Marije Vuković i Andrijane Trišić.
Bilo je puno putovanja, a verujem i anegdota. Podeli neku zanimljivu sa nama?
- Ako mislite na anegdote iz reprezentacije – bilo ih je baš mnogo, hehe. Imali smo običaj sa Dejanom Majesom da posle treninga neko ‘odabran’ mora da otpeva pesmicu, ako je tokom treninga nešto ‘zgrešio’. Naravno, došao je red i na mene. Ali, za razliku od drugih koje je to pomalo sramotilo, ja sam rešila da dam sve od sebe – ne samo što sam pevala, nego sam i đuskala… Zapravo, "twerkovala". Posle toga, taj snimak je danima kružio svuda. Leleee, to je bio hit!
Dala si jedan gol u stilu Zlatana Ibrahimovića, objasni nam kako se i kada to desilo?
- Jooj, jeste, taj gol je jedan od mojih najdražih! Nije bio prvi u tom stilu – imam čak još jedan sličan, petom. Ovaj je bio na RTS-ovom turniru, kada sam igrala za DIF protiv ekipe GFK. Naravno, taj gol ne bi postojao bez mog dugogodišnjeg golmana i prijateljice, Saki – Sandre Milojević, koja uvek zna gde i kada da mi asistira. Imamo više takvih golova, pa se to kod nas već pretvorilo u gotovo uigranu akciju, hehe. Bio je to trenutak ludila i na tribinama i među nama na terenu!
Prošle godine je ženska liga Beograda brojala samo 4 kluba i organizacija je bila, iz mog ličnog ugla, ali i ugla ljudi sa kojima sam imao priliku da razgovaram i sarađujem, ispod svakog nivoa. Šta misliš, da li će se to promeniti u budućnosti i šta bi trebalo uraditi kako bi ženski futsal dobio na popularnosti? I kako ti sada izgleda liga u odnosu na prvu sezonu kada si osvojila titulu sa Intelektualcem?
- Moram reći da je prvi pokušaj lige, još one godine pre korone, bio mnogo bolji dok nije bio zvaničan. Bilo je više ekipa, više zainteresovanih, a organizacija je tada bila odlična. Nažalost, sada je liga prilično zapostavljena – organizacija je loša, a samim tim i timovi su manje motivisani. Problem je i u nezainteresovanosti ljudi da podrže i izgrade takvu priču.
- Ja sam dve godine zaredom osvajala prvenstvo sa Intelektualcem. Prve godine liga je još bila pilot liga, a sledeće je postala zvanična. Ništa od toga ne bi bilo moguće da nisam uložila svoju volju i vreme da privolim devojke da igraju i da se svi zajedno osećamo dobro. Uslovi su nam često bili loši – jedan trening nedeljno, nekad čak nijedan, a o opremi da ne govorimo.
- Što se tiče popularizacije ženskog futsala, iskreno, teško je, jer se većina devojčica odlučuje za veliki fudbal, a roditelji i treneri im često ne dozvoljavaju futsal, iako bi im možda bolje legao. Mislim da bi više turnira za devojke na ulicama i u školama moglo da pomogne – da se vidi, probudi interes i postepeno izgradi popularnost ženskog futsala.
Najboljih pet sa kojima si igrala?
- Jako je tesko izdvojiti bas 5 najboljih ali evo: Jovana Sretenović, Andrijana Trišić, Ivana Bobić, Maša Džunić, Ivana Malijar.
Najbolji tim od igračica protiv kojih si igrala?
- Hehe ljute protivnice: Anja Vulikić, Jelena Marenić, Ivana Ćorluka, Nikolina Batinić
Poruka za kraj, za sve devojke koje žele da se bave futsalom?
- Futsal nije uvek lak, ali je vredan svakog truda. Ako imate strast i želju, pronađite način da trenirate, učite i rastete. Okružite se ljudima koji vas podržavaju i ne zaboravite – najvažnije je da se zabavite i volite ono što radite.
BONUS VIDEO: