"REKLI SU DA NEMA SPASA - NOGA MORA DA SE AMPUTIRA!" Blagojević otvorio dušu: Prošao kroz pakao, a sada stvara šampione i piše istoriju!

Denis Blagojević je sportski radnik sa neverovatnom životnom pričom. Mirno i bezbrižno detinjstvo naglo mu se prekinulo kada je završio u bolnici zbog tumora koji mu je zahvatio nogu. Doktori su rekli da je amputacija neophodna, ali je on, zajedno sa svojim roditeljima, uspeo da nađe rešenje!

- Ženska futsal sekcija je krenula 2020. godine i do 2023. bila je u okviru muškog kluba. Zatim smo osnovali prvi ženski futsal klub koji je samostalan, koji nije ogranak nekog muškog kluba. To je Sportsko udruženje GFK 2023 i dame su ove sezone bile šampionke Beograda! A, sada smo predali papire za osnivanje ženskog fudbalskog kluba GFK i time ćemo zaokružili našu priču. Krajnji cilj GFK porodice i zajednice je Akademija fudbala i futsala sa svojim Sportskim centrom u kom ćemo stvarati nove nade za naš sport - kaže nam Blagojević i dodaje:

- Mnogi se i dan danas u Grockoj pitaju odakle invalid Denis Blagojević u futsalu! Bilo je i osporavanja po gročanskoj čaršiji, kako jedan invalid da osnuje klub malog fudbala... Klub sam osnovao 2011. godine, kada su moji drugari s kojima sam se družio na turniru u Grockoj savladali tadašnje reprezentativce Mikija Aksentijevića, Vladana Cvetanovića, Bobu Rajčevića, Cipija Kocića, Predraga Rajića... Na tom meču izdominirao je Marko Simeunović Tifus, a uz njega tu su bili golman Nemanja Mladenović Šumar, Nikola Paunić Luster, Branko Jacić, Stefan Dabetić, Srđan Filić, Miloš Vojinović. Nadam se da nekog nisam zaboravio...

Dame osvojile titulu

Ženski futsal klub GFK u sezoni za nama osvojio je titulu u ligi Beograda. Denis nam je objasnio kako je tekao razvoj ovog kluba.

- Sve je počelo posle razgovora sa Jovanom Jevremović. Na prvom razgovoru za ženski klub bilo je pet muškaraca i Jocka! Oni su imali dogovor s jednim drugim klubom pre nas, ali je to, na moju sreću i zadovoljstvo propalo, pa smo krenuli u naš projekat. Ipak, prva sezona lige prekinuta je zbog korone. Mi smo ostali u kontaktu i 2022. godine startovao je pilot projekat u Beogradu, ta neka prva liga. Zatim smo druge sezone bili drugi, da bi treća bila sreća i devojke su postale šampionke Beograda! Satisfakciju koju dobijam kroz saradnju s damama, nisam imao ni sa jednim klubom do sada! Dečija radost je nešto posebno, ali poštovanje, predanost i ozbiljnost koje dame u našem klubu pokazuju kroz rad je zaista nestvarna! Mi smo im obezbedili uslove, termine za treninge, opremu, a devojke su sve ispoštovale na maksimalan način i stigla je i titula. Trener Aleksandar Galamić zbog privatnih obaveza nije bio na prvim treninzima ove sezone, ja sam ih vodio i moje prve poruke bile su da je ovo nešto što do sada nisam doživeo! Ta energija, fanatičnost... To nikada nisam video! Prošle godine imali smo ukupno pet devojaka u reprezentaciji. Nevena, Nata, Anja, Jeca i Jocka. To je, takođe, velika satisfakcija!

Početak problema

Posle priče o početku kluba i damama koje su stigle do titule, Denis nam je otvorio dušu i o svom životu i otkrio nam je kroz kakav je pakao prošao u detinjstvu.

- Bio je to početak osmog razreda osnovne škole, 2002. godina. U septembru, oktobru, osetio sam povremene bolove i peckanja u kolenu, a vremenom je sve bilo dosta izražajnije. Bio sam na kontrolama i snimcima, išao sam na Banjicu, a dijagnoza je bila da sam u tinejdžerskom dobu, da se mišići razvijaju, da su bolovi normalni... A u jednom trenutku su bolovi postali toliko nesnosni, da ja nisam mogao ni da ležim kako treba! Mačor kog sam tada imao Trapa mi se stalno motao oko noge, oko tog mesta... Išao sam na fizikalne i strujne terapije... Fudbal sam igrao kao Her Flik, ćopao sam... Posle sam branio kad su bolovi postajali jači. Ali, dijagnoza je bila da se mišići razvijaju!

Niko mu nije verovao da trpi tako velike bolove.

- Odradim terapiju u sedam ujutru, pa se vratim da gledam Sakramento i Lejkerse, tada su Stojaković i Divac igrali. Osmog maja, treći dan Đurđevdana, moje slave, došlo mi je društvo i tada je postalo stvarno kritično. Od vrata kuće do kapije, nekih pet metara, me je noga bolela, a zatim od kapije do česme, gde ima sedam, osam metara, nisam osetio nikakvu bol! Prvi put posle dva meseca sam hodao normalno! Ushićeno sam rekao da idem da ispratim drugare do centra Grocke, to je nekih kilometar, kilometar i po. Hodao sam bez bolova prvi put posle toliko meseci... A, onda u centru Grocke... Krc! Poklekla mi je noga i ja na nju više nisam mogao! Ležao sam tokom vikenda, a moji su me odveli u privatnu ordinaciju, čini mi se doktora Radakovića. Pitao me je šta se dešava i rekao mi, hajde sine, mlad si ti, hodaj normalno, pa ako te boli, boli... Terao me je od kola do ordinacije da se oslanjam na nogu i hodam, a kada je uzeo ultrazvuk... Promenio je izraz lica! Nije mogao da garantuje šta je, ali sam ja skapirao da nešto nije kako bi trebalo da bude jer mi je dao štaku i rekao da se ne oslanjam na nogu nikako! Dakle, deset minuta pre, bilo je hodaj sine normalno, a onda, evo štaka, ne oslanjaj se nikako!

Sine, ovde su ti tumori...

Potom je Denis izvršio nova ispitivanja.

- Uputio me je u Soldo medicinu, gde sam se kasnije godinama lečio. Tu su mi ljudi uradili rendgen. Završio sam na Banjici, otišao sam da ležim i to su bili dani pakla! Ni moji roditelji, ni ja nismo znali šta se dešava! Radili su mi biopsiju noge, tad sam prvi put obrijan na suvo... Britva, niti pene, niti bilo šta, ostavili su me u dlakama da ležim... Bio sam u sobi sa starijim ljudima, u užasnim bolovima, kukanja i zapomaganja celu noć... Prva naznaka šta mi je stvarno desila se kada me je jedan dekica pitao šta mi je, a ja sam mu rekao, pa ne znam verovatno sam polomio nešto. A, on mi je odgovorio, sine, prelomi su preko puta na drugom odeljenju, ovde su ti teške bolesti, tumori... E, tada sam bio na ivici! Odradili su mi biopsiju, noga mi je buknula, iziritirali su taj tumor. Trebalo je da odem na onkologiju, opet je bio petak. Pitali su me da li hoću da odem kući na vikend, ja sam otišao, presabrao sam se, ispričao sa roditeljima... Moj prvi dolazak na onkologiju, plava soba, moja rezidencija narednih 10, 11 meseci, venecijaneri spušteni, mrak... Pored mene momak ćelav i bez ruke... E, to je moje upoznavanje sa onkologijom tada!

To ne mogu da zaboravim...

Tada je čuo strašne vesti.

- Doktori su rekli da nema spasa, zapamtio sam ime doktora, Aleksandar Đorđević kao naš poznati košarkaš. Nažalost, ne mogu nikada da zaboravim! Rekli su da noga može samo da se amputira! Moji roditelji su, sticajem slučajnih i čudnih okolnosti, ljudskih priča, saznali za devojku koja je operisana u Beču i kojoj je operacija pomogla. Otac se zaputio tamo, odneo snimke, doktor je rekao da ima spasa! I, mi smo otišli na operaciju u Beč! Bilo je problema oko transporta i svega, ali sam operisan u Beču. Moji su se susreli sa pitanjima i problemima, zašto sam operisan u Beču, a ne ovde... Operacija je tada koštala oko 30 hiljada evra. Ja sam tek kasnije saznao kolika se medijska pompa digla i kolika je akcija, pre svega u mom mestu, napravljena kako bi ljudi pomogli! Otac je želeo da proda kuću kako bi skupio novac za operaciju, čak je i kupca našao, ali je srećom Fondacija Karić uplatila 10.000 evra nekoliko dana pred operaciju, pa nam je ostao krov nad glavom. Nije mi lako da pričam o ovoj temi, ali da ta devojka koja je operisana u Beču, nije pričala profesorki na Višoj medicinskoj, koja je moja komšinica, ona ne bi rekla mojim roditeljima i meni bi sigurno amputirali nogu! Zato, želim da se o svemu priča, jer čak i te priče mogu nekome da pomognu. A dosta je bar jedna osoba da vidi...

Za kraj Denis Blagojević ima poruku.

- Poenta cele moje misije u sportu je da se ja odužim zajednici koja je meni pomogla da ostanem živ! To je suština svega! Odatle energija i sve to! Eto! A što se tiče problema, bilo ih je mnogo i pre i posle operacije! Hvala Bogu pa je moj otac toliko lud da je sve uspeo da izgura! Imao je nestvarnu podršku i od moje majke, zajedno su sve izgurali. Išli su kroz zid, samo da se reše problemi! Sada je glava na ramenima, funkcionalan sam i smatram da sam čak funkcionalniji i sposobniji od mnogih ljudi koji nemaju fizički hendikep!

Saradnici: Mali krug, velikih ljudi

Oko Denisa Blagojevića je krug ljudi koji čine da GFK bude to što jeste.

- S devojkama kao trener radi Aleksandar Galamić, predsednica ženskog futsal kluba je Milica Đorđević, ona je prvo igrala, a kada je završila karijeru, prešla je u upravu, sa nama je od samog početka. Kao što sam već naveo, sama priča sa ženskim futsal klubom počela je posle razgovora sa Jovanom Jevremović, a sve devojke su zaista fenomenalne. S decom i u muškom futsalu radi Vladimir Popović, Dalibor Dača Mladenović je tu takođe, kako u radu s decom, tako u funkcionisanju čitavog kluba! Nikola Milić i Dača Jovanović su neka naša deca koja sada rade kao treneri, a u rad futsal kluba se uključio i Uroš Paunović, koji je takođe naše dete.

Kako su dame počele

Otkrio nam je Denis i kako je izgledalo prvo futsal takmičenje za dame.

- Bio je to pilot projekat Fudbalskog saveza Beograda. Zvučna su imena bila u takmičenju, igrali su Crvena zvezda, Rad, Zemun, FON, Kolubara, Palež, Heroj i mi smo bili osmi tim. Prava je šteta što ti klubovi nisu nastavili sa radom u ženskom futsalu - zaključio je on.

 BONUS VIDEO: