"Ode Leki glava zbog zdravice“ Ranković spasio Tita, predao mu Dražu, pa ga smenili zbog afere "prisluškivanja" Zbog Brozovog poteza doživeo srčani
Aleksandar Leka Ranković, potpredsednik SFRJ i jedan od najmoćnijih ljudi u zemlji, preko noći je postao državni neprijatelj broj jedan. Njegov pad 1966. godine smatra se jednom od istorijskih prekretnica, koja je u velikoj meri odredila sudbinu Jugoslavije i za mnoge predstavlja početak njenog kraja.
Bio je gotovo jedini Srbin u bliskom Titovom okruženju, pa je njegovim uklanjanjem i “čistkom” srpskih funkcionera došlo do slabljenja uticaja Republike Srbije u Jugoslaviji. Na njegovoj sahrani se prema procenama okupilo 100.000 ljudi, a umro je društveno izolovan i proglašen izdajnikom.
Revolucionar od mlađih dana
Aleksandar Ranković je rođen u selu Draževac kod Obrenovca 29. novembra 1909. godine. Rankovići su učestvovali u balkanskim ratovima za oslobođenje Stare Srbije i Prvom svetskom ratu, a među njima je bio i Aleksandrov otac Milivoje, koji se 2 godine posle kraja rata, iscrpljen, razboleo od tuberkuloze i umro 1920. godine.
Majka Darinka je postala stub porodice i glavni oslonac Aleksandru i njegovoj mlađoj sestri Katarini i bratu Dragomiru, zajedno sa Rankovićevim stricem Ljubojem.
Posle završene četvorogodišnje osnovne škole, Ranković je 1922. godine upisao krojački zanat kod jednog zanatlije u Beogradu u Sarajevskoj ulici, koji je završio tri godine kasnije. U tom periodu se on prvi put susreće sa komunističkim idejama, čemu su doprineli teški uslovi rada i to što su u radnji gde je učio zanat radili i simpatizeri KPJ.
Već 1924. godine se kao petnaestogodišnjak učlanio u Savez radničke omladine. U narednim godinama se isticao kao član radničkih organizacija, a 1927. postaje član i ilegalnog Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), ogranka KPJ u koji je primljen naredne 1928, kada je imao nepunih 19 godina. Postavljen je za sekretara Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju.
Organizovao je ilegalne mitinge zbog kojih je bio hapšen, a saslušavao ga je i tukao policijski agent Đorđe Kosmajac. Tokom saslušanja nije otkrio svoju partijsku funkciju, pa je bio samo proteran u rodni Draževac. Novembra iste godine, ponovo je uhapšen, zajedno sa još deset omladinaca i osuđen na deset dana zatvora i opet proteran u rodno mesto. Već tada je dobio nadimak Leka, po kome će ostati poznat do kraja života.
Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine, komunističke pristalice, među kojima je bio i Ranković, rasturale su letke pod nazivom “Proglas radnicima, seljacima, siromašnim građanima i vojnicima Srbije” po Beogradu i Zemunu, koji su štampani u ilegalnoj partijskoj štampariji. Policija je uspela da uhapsi jednog od skojevaca, koji je pod batinama odao ostale aktiviste, među kojima i Rankovića.
Zatvorski dani
Nakon nekoliko dana skrivanja, uhapšen je 20. januara 1929. godine. U zatvoru Glavnjača podvrgnut je policijskoj torturi, tokom koje su ga agenati mučili najsvirepijim metodama. Uprkos tome, nije odao nikoga od svojih saradnika, čime je organizaciju SKOJ u Srbiji sačuvao. Na sud je izveden 22. maja 1929. godine i osuđen posle tri dana na šest godina robije sa još pet drugova. Tokom suđenja su odbili navode tužilaštva, ali su priznali da su po ubeđenju komunisti, a Ranković je skinuo odelo kako bi pokazao rane nastale usled policijske torture. Međutim, sud je odbacio njegove tvrdnje, navodeći da je reč o tuberkulozi kože.
Ranković je poslat na izdržavanje kazne u Sremsku Mitrovicu. U tom periodu su u istom zatvoru robijali i Moša Pijade i Rodoljub Čolaković, istaknuti komunisti. Tokom robijanja, Lekino političko delovanje se uopšte nije umanjilo, naprotiv. Čitao je dela iz marksizma i lenjinizma i bio je član Kaznioničkog komiteta KPJ, učestvujući u borbi političkih zatvorenika za bolje uslove života u zatvoru. Oktobra 1933, zajedno sa grupom političkih zatvorenika, među kojima su bili i Jovan Veselinov i Oskar Davičo, učestvovao je u štrajku glađu. Kao jedan od organizatora ovog štrajka, u proleće 1934. premešten je u zatvor u Lepoglavi, gde je takođe pružao otpor, zbog čega je kažnjen sa tri meseca samice.
“Po izlasku sa robije, 1935. godine, proteran sam u svoje rodno selo Draževac kod Obrenovca, odakle sam otišao da odslužim vojni rok u Skoplju. Početkom 1937. vratio sam se u Beograd, gde sam formirao mesni komitet KPJ jer su prethodna rukovodstva ovog komiteta bila pohapšena u provalama 1935. i 1936. godine”, sećao se kasnije Ranković.
Prvi brak i uspon na partijskoj lestvici
Pre odlaska u vojsku, Leka se upoznao sa Anđelijom Anđom Jovanović, rođenom sestrom revolucionara Ise Jovanovića, koja je kao aktivistkinja organizacije “Crvena pomoć” radila na sakupljanju materijalne pomoći za uhapšene revolucionare i njihove porodice. Posebno je vodila brigu o majkama i ženama uhapšenih drugova, koje je često obilazila, pa je tako upoznala i Rankovićevu majku Darinku. Ubrzo po upoznavanju, oni su se venčali u Vršcu, gde su kratko živeli. I ona je bila član SKOJ-a od 1928. godine, a KPJ od 1937. Pet puta je hapšena zbog učestvovanja u raznim akcijama.
U to vreme, 1937. godine, Josip Broz Tito dolazi na čelo KPJ. Na predlog Milovana Đilasa, koji je tada bio značajna ličnost Komunističke partije u Srbiji, Tito je Rankovića izabrao za sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, koji je ovu dužnost obavljao sve do 1941. godine. Bio je u užem krugu Titovih saradnika, zajedno sa Milovanom Đilasom i Edvardom Kardeljem.
“Moja politička aktivnost poklopila se sa Titovom akcijom u drugoj polovini 1937. godine, kada je došao za sekretara Centralnog komiteta KPJ. Pre mene se sa robije vratio Milovan Đilas, koji je tada već igrao značajnu ulogu u KPJ u Srbiji. On me je predložio Titu za sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Pošto je Tito prihvatio Đilasov predlog, od 1937. do jeseni 1941. rukovodio sam Komitetom. Već 1938, kada se Tito iz Pariza vratio u zemlju, postavio je Đilasa i mene zajedno sa Ivom Lolom Ribarom u novi CK KPJ jer je raspustio stari CK koji je formirao Gorkić”, pisao je Ranković.
Ranković i Đilas su od januara 1939. godine živeli ilegalno u Beogradu, pa je 2. januara 1940. Uprava grada Beograda raspisala poternicu za 14 komunista, među kojima je bio i Aleksandar Ranković. Tada je dobio partijsko ime Marko, umesto dotadašnjeg nadimka Leka, po kome je u partijskim krugovima ostao poznat do kraja života.
Od leta 1940. do početka Drugog svetskog rata u Jugoslaviji aprila 1941. Ranković je boravio u Zagrebu gde je postavljen za sekretara CK Hrvatske. Postao je, posle Tita, najbitnija figura u Partiji i imao kontrolu nad gotovo svim organizacijama Komunističke partije Jugoslavije.
Početak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji
Nemački napad na Jugoslaviju 6. aprila 1941. Ranković je dočekao u Zagrebu. Kada je proglašena Nezavisna Država Hrvatska 10. aprila, Ranković se kretao centrom Zagreba i posmatrao ponašanje građana, koji su oduševljeno dočekivali nemačku vojsku. Već tada su se čule antisrpske parole, o čemu je sam Ranković i pisao. Napustio je Zagreb 16. aprila i otišao u Bograd, gde je radio na konsolidaciji partijskih organizacija u okupaciji.
U julu 1941, KPJ je započela sa organizovanjem sabotaža u gradovima u Srbiji. Ranković je počeo sa planiranjem diverzije na beogradsku radio-stanicu u Makišu. Zajedno sa dvojicom saboraca, radio je izvođenju ove akcije, ali je u toku priprema, Gestapo uhapsio jednog od njih, koji je tokom istrage otkrio Rankovića. Agenti Gestapoa su sutradan 27. jula Rankoviću postavili zasedu u koju je upao prilikom odlaska na zakazani sastanak sa Lolom Ribarom. Nakon hapšenja, odveden je u zatvor Gestapoa, što je i sam Ranković opisao za potrebe Dedijerove knjige o Titu:
“...Kada mi je ispao revolver iza pojasa, navalili su smelije, mlatnuli me revolverom po glavi, tako da sam pao. Vukli su me u Ulicu gospodara Vučića, gde im je bio jedan od automobila. Jedna naša starica, kod koje smo se sastajali, vrisnula je i tako dala znak drugovima. Bio sam krvav, prašnjav, iscepan.
Odveli su me u Gestapo, mislim u zgradu Ministarstva pravde. Udarili su me dva-tri puta. Prilikom pretresa našli su mi koncept proglasa CK s korekturama druga Tita, koncept proglasa MK koji sam pripremao, 9.000 dinara, beležnicu sa svačim, samo ničim za njih… Oko mene se okupilo oko petnaestak gestapovaca. Videli su po proglasima s kim imaju posla. Odmah su me povalili i počeli da pendreče. Zverski, ali nestručno. U toj tuči dočepao je pendrek neki nestručnjak i lupio me dvaput po temenu. Onesvestio sam se”, pisao je Leka.
Leka je smešten u bolnicu, iz koje su ga partijski drugovi ubrzo oslobodili. Odveden je u jednu kuću u Kumodraškoj ulici na periferiji Beograda, gde je boravio u dubokoj ilegalnosti sve do 18. septembra 1941, kada je prešao na teritoriju zapadne Srbije, koja je u tom trenutku bila oslobođena od Nemaca.
Pogibija brata i supruge
Tokom Drugog svetskog rata i Rankovićeva supruga Anđa aktivno se borila u partizanskim redovima. Godine 1939. rodio im se sin Milivoje Mića, kojeg su 1941. po napuštanju Beograda ostavili kod Anđine sestre, a zatim se o njemu brinula Lekina majka Darinka, do hapšenja i odvođenja u logor Banjicu, kada ga preuzima jedna izbeglička porodica, koja je stanovala u Darinkinoj kući.
Anđa je poginula 11. juna 1942. u borbama protiv četnika u selu Dumići kod Gacka, a nakon rata je 6. jula 1953. proglašena za narodnog heroja. Sina Miću, Ranković je nakon četiri godine ratovanja video tek u septembru 1944. u Valjevu. Vest o smrti supruge, Rankoviću, koji se tada nalazio u Šćepan Polju, javio je pismom Milovan Đilas, a to znamo iz Titove biografije koju je pisao Dedijer: “Kako ćemo obavijestiti Marka? Molim te, učini ti to.”
Rankovićevog mlađeg brata Dragomira streljali su četnici u Obrenovcu 1941. godine, pa je smrt supruge bio njegov drugi gubitak od početka rata.
Leka se tokom rata posebno bavio propagandom, kontrolisao je štampanje letaka i brošura i pregledao. Prema četnicima nije imao milosti. Nazivao ih je banditima i vernim italijanskim psima, ističući 1942. godine da je “velikosrpska opasnost najglavnija - mi bismo morali još nemilosrdnije udarati po četnicima čime bismo postigli i veću mobilizaciju muslimana i Hrvata za svoje redove.”
Ranković je tokom rata često bio uz Tita, pa i tokom borbi na Sutjesci 1943. godine. Krajem novembra iste godine učestvovao je na drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu gde je izabran za člana Predsedništva Veća. Na jednom od sastanaka odlučeno je da država posle rata ima federativno uređenje, stvaranje privremene vlade i zabrana povratka kralju Petru II Karađorđeviću u zemlju. Tito je proglašen za maršala.
“Ranković je bio privržen Titu bezuslovno, sentimentalno i idolatrijski…”, naveo je Milovan Đilas kasnije, što je Leka više puta dokazao, pogotovo tokom nemačkog desanta na Drvar u maju 1944. godine. Tada su se Tito i Aleksandar povukli u pećinu tokom nemačkog bombardovanja, gde se čekalo da prođe vazdušni napad. Bilo je potrebno što pre napustiti pećinu, jer su se Nemci približavali. S obzitom na to da je Broz odbijao da je napusti, Ranković je sam izašao i probijao se kroz teren gde su se odvijale borbe. Po Sretenu Žujoviću Crnom je posle sat i po poslao poruku da pećina mora da se napusti i objasnio na koju stranu, što je bilo presudno za Titovo spasavanje.
Drugi brak
Leka je u Drvaru 1944. godine upoznao svoju buduću suprugu, partizanku Ladislavu Slavku Becele, Slovenku iz Dolenjske. Venčali su se posle rata, 17. juna 1947. godine. Ladislava je pisala o odnosu sa Lekom u knjizi “Život uz Leku: sećanja”, objavljenoj 15 godina posle njegove smrti: “Već odavno nisam ravnodušna prema njemu, ali to krijem u sebi. Nije Marko osvajao samo svojim karakterom i svojim moralnim principima, već i svojom prirodnom privlačnošću, izgledom, mladošću i nekom zagonetnošću.”
Krajem aprila 1947, Ranković joj je rekao: “Znaš, Slavka, između tebe i mene sve je čisto i jasno. Jasno je i meni i tebi da se odavno volimo, iako nikada o tome nismo govorili. Ne moramo da se objašnjavamo, sve znamo. Položi maturu i čim to završiš, venčaćemo se! Dođi posle podne kod moje majke i ja ću biti kod kuće, da konačno o svemu porazgovaramo.”
U aprilu 1949. Rankovići su dobili sina Slobodana. Slavka je napustila rad u Centralnom komitetu i posvetila se studijama na Ekonomskom fakultetu, gde je izabrana i za profesora.
Ozna sve dozna
Podrška Saveznika jugoslovenskim komunistima je početkom 1944. godine već bila osigurana, što je bio preduslov osvajanju vlasti posle rata. Da bi ispunili taj cilj, komunistički rukovodioci odlučuju da osnuju organizaciju koja će upravljati obaveštajnom službom i koja će biti predvodnik u obračunu sa “narodnim neprijateljima”, odnosno protivnicima i kontrarevolucionarima. Tako je osnovano Odeljenje zaštite naroda 13. maja 1944. godine (Ozna). Naredbu o formiranju Ozne izdao je Tito, a Ranković je bio zadužen za njeno formiranje. Ova buduća tajna policija je preteča celokupnog sistema državne bezbednosti koji i danas postoji. Bila je jedan od glavnih oslonaca totalitarne vlasti Komunističke partije Jugoslavije, na čelu sa Aleksandrom Rankovićem, koji je bio njen dugogodišnji simbol i koji je svojim naređenjima i uputstvima definisao rad buduće jugoslovenske službe bezbednosti. Za zamenika je određen Svetislav Stefanović Ćeća.
Ranković je po osnivanju Ozne izjavio: “Ozna treba da bude stroga i neumoljiva prema neprijateljima, a pravedna prema svakom poštenom čoveku. Ozna će postati najomiljenija organizacija u našem narodu”. Istorija je pokazala da ovaj proklamovani cilj nije bio ispunjen.
Iako je zamišljeno da Ozna bude jedinstvena na prostoru cele zemlje, to u praksi nije bilo tako. Na području Hrvatske i Slovenije, obaveštajne službe delovale su gotovo autonomno u odnosu na centralnu vlast, a na čelo Ozne za Srbiju postavljen je Slobodan Penezić Krcun.
Kraj rata u Jugoslaviji obeležila je komunistička odmazda nad neprijateljima, kada su bez suđenja likvidirani ratni zarobljenici, koji su bili označeni kao saradnici okupatora. Za nemačkim snagama koje su se povlačile ka Trećem rajhu išle su i hrvatske ustaške snage, kao i određene četničke jedinice. Procenjuje se da ih je bilo oko 20.000. Kada su se našli na Blajburškom polju u Austriji, pod britanskim pritiskom hrvatski generali prihvataju partizanski ultimatum i predaju se novim jugoslovenskim vlastima. Tokom povratka u Jugoslaviju, mnogi su streljani, što je u Hrvatskoj poznato kao “Križni put”. Otvarana je vatra na zarobljenike, a u mnogobrojne jame pobacani su streljani. Lokacije streljanja su kasnije maskirane i sakrivene. Oni koji su preživeli, smešteni su u privremene logore u Jugoslaviji. Odvođeni su u grupama i likvidirani bez sudskog postupka. Sasvim je sigurno da je Ranković, kao šef Ozne, znao za ove likvidacije.
O ovoj temi se u Jugoslaviji nije pisalo. Vodilo se računa da sve ostane u tajnosti i da oni koji su pušteni, ostanu pod kontrolom službi bezbednosti. Hapšenja i likvidacije lica koji su označeni kao narodni neprijatelji vršili su organi Ozne. Procenjuje se da je u ovom periodu, samo u Srbiji ubijeno preko 14.000 ljudi. Ozna je bila u nadležnosti Ministarstva narodne odbrane, na čijem se čelu nalazio Tito. Njena vlast je bila gotovo neograničena - ona je hapsila, streljala, sudila, oduzimala imovinu, slala na prinudni rad…
Hapšenje Draže
Ranković je za narodnog heroja Jugoslavije proglašen 4. jula 1945. godine. U prvim posleratnim godinama bio je član velikog broja najviših državnih i partijskih organa, a od 1946. do 1953. bio je i ministar unutrašnjih poslova, kada se preko Ozne posvetio neutralisanju zaostalih oružanih grupa bivših pripadnika četničkih, ustaških, balističkih i drugih vojnih formacija, koje su nazivane “bandom”.
Najvažniji zadatak bio je hapšenje Draže Mihailovića, a Ranković je, naravno, bio upoznat sa svim detaljima i direktno je davao uputstva za akciju hapšenja. Naredbu načelniku Ozne za Srbiju Slobodanu Peneziću Krcunu da Draža mora da bude uhvaćen živ dao je Aleksandar Ranković. Draža je uhvaćen 13. marta 1946. godine, a navodno je sa oficirima Ozne koji su učestvovali u zarobljavanju Mihailovića radio i četnički komandant Nikola Kalabić, ali to nije dokazano.
Nakon što je Draža uhapšen i sproveden u Beograd, ubrzo je došao Ranković u zgradu u koju je smešten da se susretne sa njim i rekao mu, prema rečima Uče Krstića: “E Dražo, Dražo, ne može se protiv naroda!” Ranković je lično saopštio vest o hapšenju Draže 24. marta 1946. godine na zasedanju Narodne skupštine, i tada je spomenuo i Nikolu Kalabića, rekavši da je likvidiran.
Nastanak Udbe i sukob sa SSSR
Nakon donošenja Ustava FNRJ, marta 1946. izvršena je reorganizacija Ozne, iz koje nastaju obaveštajna služba Uprava državne bezbednosti (Udba) i vojna Kontraobaveštajna služba (KOS). Udba se nalazila pri Ministarstvu unutrašnjih poslova FNRJ, čiji je ministar bio Ranković, i njoj su bile podređene uprave državne bezbednosti pri republičkim ministarstvima unutrašnjih poslova. Iako je bio federalni šef državne bezbednosti, Ranković je imao slabiji uticaj na slovenačku i hrvatsku Udbu.
Kao ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije, Ranković je u periodu od 1946. do 1949. bio angažovan na organizovanju bezbednosnih službi u regionu, a posebno se angažovao na pomaganju službi bezbednosti u Albaniji (Sigurimi), kao i u pomaganju grčkim partizanima.
Krajem maja 1946. Ranković je zajedno sa Kočom Popovićem, Blagojem Neškovićem i Borisom Kidričem, bio deo jugoslovenske delegacije koja je predvođena Titom otputovala u prvu zvaničnu posetu Sovjetskom Savezu. Nakon sukoba sa Sovjetskim savezom i Rezolucije Informbiroa 1948. godine, na Rankovića je pao najveći teret borbe protiv obaveštajnih akcija sovjetske tajne službe u Jugoslaviji, u kojoj je postojalo mnogo pristalica politike SSSR-a, koji se posmatrao kao majka komunizma. Pripadnici Jugoslovenske armije, koji su bili na školovanju u SSSR i koji su se zbog toga izjašnjavali za Rezoluciju, neretko su dezertirali iz vojske.
Goli otok
Bilo je potrebno ukloniti protivnike Titove promene kursa spoljne politike i simpatizere Informbiroa, pa je u tom cilju početkom 1949. odlukom Tita osnovan zatvor-logor na jadranskom ostrvu Goli otok za političke zatvorenike, koji je bio u nadležnosti Udbe, a time i neposredno samog Rankovića.
Pogledajte u galeriji fotografije ostataka logora na Golom otoku:
Represija protiv zatvorenika na Golom otoku bila je velika. Tokom izdržavanja kazne obavljali su najteže fizičke poslove - radili su u kamenolomu, leti na temperaturi do 40 stepeni, a zimi po jakim burama. Preko 90% uhapšenih je u zatvor došlo bez sudskog procesa, po partijskoj kazni, bez presude i određene dužine kazne.
Novodno partijski vrh, prema rečima Milovana Đilasa, nije bio upoznat sa užasnim stanjem na Golom otoku, pa ni sam Ranković, koji je je posle zastrašujućeg izveštaja kojeg je dobio od Dobrice Ćosića, posle njegove posete Golom otoku, 1951. godine, odlučio da i sam poseti zatvor. Posetio ga je avgusta 1951. i potom je naredio da se stanje u zatvoru popravi. Đilas je ispričao da se Leka vratio potresen i oduševljen dočekom logoraša: “Drugovi koji su uvideli - mora se menjati stav prema njima…”
Ranković je počeo i da kritikuje Udbu zbog „krupnih slabosti i nedostataka kada je reč o poštovanju zakonitosti”, pa je čak i zvanično osudio pojedine postupake službe, koji su nanosili „veliku štetu njenom ugledu”, kao što su sklonost sudova i Udbe da običan kriminal pretvore u politički prekršaj.
Posle sukoba sa Sovjetskim Savezom, Jugoslavija je počela da se okreće ka Zapadu, a Tito je imao veliku naklonost prema Rankoviću, kog je smatrao osobom od najvećeg poverenja. Godine 1952. uzeo ga je za kuma prilikom venčavanja s Jovankom Budisavljević.
Vrhunac moći
Godine 1953. Ranković je izabran za jednog od potpredsednika Saveznog izvršnog veća (vlade) i napušta mesto ministra unutrašnjih poslova, a samim tim i funkciju šefa Udbe, na koju dolazi njegov dugogodišnji zamenik Svetislav Stefanović Ćeća, ali je ipak uspeo da zadrži kontrolu nad unutrašnjim poslovima. Sada se bavio pitanjima državne uprave, rada sudova, javnog tužilaštva, službenog sistema i sprovođenja zakonitosti, održavanjem privredih i socijalnih mera. Ostalo je zabeleženo da je optužio Katoličku crkvu za mešanje u unutrašnje stvari Jugoslavije i navodio niz primera o kriminalnoj delatnosti pripadnika Katoličke crkve u periodu od 1946. do 1953.
Godina 1954. bila je udarna za partijski vrh - sklonjen je Milovan Đilas, jedan od najviših funkcionera. Đilasovi tekstovi u listu Borba u kojima se založio za liberalizaciju doneli su zahlađenje u odnosima sa Rankovićem, Kardeljem i samim Titom. 17. januara 1954. godine sklonjen je sa svih državnih i partijskih funkcija, a njegovi stavovi izneti u člancima su osuđeni. Dodeljena mu je penzija, koja je već naredne 1955. ukinuta, i u dva navrata je bio osuđen za navodne prestupe i antikomunističko delovanje na 3 i 13 godina zatvora. Pušten je na slobodu tek nakon pada Rankovića 1967. godine.
Krajem 1954. godine Ranković je, uz saglasnost Tita, dao odobrenje za prikupljanje oružja na Kosovu i Metohiji radi popravljanja bezbednosne situacije, a koje je trajalo do 1. oktobra 1957. Prikupljeno je desetine hiljada komada, najviše na područjima gde su bili skoncentrisani albanski odmetnici, a ova akcija je bila povod za izricanje optužbi na račun Udbe i Rankovića da je počinjeno niz zloupotreba. Štaviše, akcija oduzimanja oružja prikazivana je kao izraz srpskog nacionalizma i teror Rankovića i Udbe nad albanskim narodom.
Država 7. aprila 1963. dobija novi Ustav, kojim je naziv zemlje promenjen u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ). Uvedena je funkcija potpredsednika Republike, na koju je izabran Aleksandar Ranković, a na čelo Saveznog izvršnog veća postavljen je Petar Stambolić.
Leka je, kao potpredsednik, zajedno sa predsednikom Titom bio domaćin brojnim inostranim delegacijama, koje su dolazile u posetu SFRJ, a obavljao je i niz drugih funkcija u državi, pa gotovo da nije bilo institucije od značaja u kojoj nije bio u njenom rukovodstvu. Bio je na vrhuncu moći. U tekstu objavljenom u “Politici”, ovako je prenet njegov izbor za potpredsednika: “Ruke narodnih poslanika, jednodušno podignute uvis, dale su juče Aleksandru Rankoviću, kao potpredsedniku Republike, još jedno veliko priznanje. Zagrljaj našeg predsednika i potpredsednika, sav u blesku i sjaju reflektora, bio je zagrljaj neimara našeg ljudskog dostojanstva i ponosa."
Na Ibarskoj magistrali 6. novembra 1964. godine poginuo je jedan od najbližih saradnika Aleksandra Rankovića - Slobodan Penezić Krcun, predsednik Izvršnog veća Srbije. Rankovićev sin Slobodan je kasnije pričao: „Kada je poginuo Krcun, tada sam jedini put video svog oca da plače.”
“Ode Leki glava zbog one zdravice”
Osmi kongres Saveza komunista Jugoslavije održan je u Beogradu od 7. do 13. decembra 1964. godine. Na ovom kongresu se već jasno video rascep unutar vrha SKJ oko pitanja budućnosti Jugoslavije - jedni su se zalagali za postepeno pretvaranje federacije u konfederaciju, a drugi za jačanje savezne vlasti. Ranković je bio za drugu opciju, Kardelj i Vladimir Bakarić za prvu, a na kraju i Tito, koji je počeo da se udaljava od Rankovića.
Godine 1966. Ranković je otišao u posetu Moskvi, a prema nekim navodima, tada mu je održana zdravica kao budućem predsedniku Jugoslavije. Njegova supruga Slavka je u svojoj knjizi “Život uz Leku” pisala da joj je on tvrdio da nikada nije čuo takvu zdravicu na tim susretima, a da je mnogo godina kasnije nekoliko puta čula rečenicu: “Ode Leki glava zbog one zdravice.”
Ne zna se kada je tačno Tito odlučio da ukloni Rankovića iz političkog života Jugoslavije. Smatra se da je veliki uticaj na Tita da iz rukovodstva eliminiše Rankovića imala Jovanka Broz, koja ga je stalno upozoravala na navodne opasnosti koje mu prete od njega. Jovanka je takođe, bila u lošem odnosu sa Slavkom Ranković, koja je u početku diskretno, a kasnije otvoreno kritikovala njeno ponašanje prema okruženju. Njene sumnje pojačali su tehnički problemi na specijalnim vezama, koji su se pojavili sredinom 1961, što je kod nje stvorilo ubeđenje da Ranković prisluškuje nju i Tita.
Kada je Ranković saznao za ove sumnje, rekao je: “Ćutao sam, mislio sam da će ovakve Titove opsesije nestati. Nijednog trenutka nisam verovao da se na moj iskren odnos prema Titu može baviti senka. Sada sam se, međutim, sudario baš sa njegovim sunjama, duboko ubeđen da su one nametnute sa druge, svejedno koje strane. Stvari su se toliko naduvale, kao da sam ja bio svemogući čovek koji je držao sve konce u svojim rukama. S obzitom na to da je Tito bio živ, to je nemoguće jer je suvereno kontrolisao Partiju, Vojsku, spoljne i unutrašnje poslove. Ddrugo, ja nigde ništa nisam rekao što bi govorilo o nekoj mojoj posebnoj politici. Jedino sam se zalagao da ne dođe do dezintergacije Partije, a time i države Jugoslavijem pod izgovorom daljeg razvoja samoupravljanja, jer smo za njeno ponovno stvaranje platili veliku cenu. Zbog toga sam proglašen za konzervativca i državnog birokratu.”
Kako je došlo do razlaza sa Titom?
Ranković je u svojim belešlama pisanim u drugoj polovini 1966. ispričao kako je došlo do raskida sa Titom: “Podaci o famoznom ozvučavanju i prisluškivanju Tita i drugih rukovodilaca svestrano su korišćeni za realizaciju drugog, daleko šireg i sveobuhvatnijeg plana. Došao sam do zaključka da su konture tog plana sistematski građene tokom cele zime i proleća. Plan je pripremljen u najužem krugu, a njegovim autorima nije odgovaralo utvrđivanje verodostojnosti podataka. Umesto toga, oni su se sinhronizovano uključili u jedinstvenu akciju. Ako se u početku nije mogao sagledati pravac kampanje, namere su ubrzo postale veoma providne. U suštini, akcija je preko mene praktično bila uperena protiv Tita i njegove poglede na izvesna pitanja našeg društvenog razvoja. U cilju postepenog ostvarivanja ovakvog plana, zamišljenog na duži rok, primenjena je taktika brzog iskorišćavanja Titovih zabluda i njegove povređene sujete. Trebalo je, dakle, totalno kompromitovati organe Državne bezbednosti i kadrove teorganizacije, a najpre je trebalo obračunati se sa mnom. Kada se to postigne, onda će sve drugo ići mnogo lakše. Obračun s Markom nateraće druge da razmišljaju o sebi i o tome kako bi prošli u slučaju eventualnog sukoba.”
Ranković je u jedom komentaru posle brionskog plenuma rekao: “Ovima iz Hrvatske nije teško sprovesti ono što hoće. Protiv mene nisu počeli raditi na Plenumu niti neposredno pred Četvrti plenum. Počeli su raditi daleko ranije.”
Dolazak na mesto potpredsednika SFRJ sigurno je ubrzao pad Aleksandra Rankovića, koji je bio nedovoljno svestan toga kako su partijski funkcioneri iz drugih republika gledali na to što je bio najbliži Titu. I dolaska na ovu funkciju je bio u sukobu sa Kardeljem, koji je zastupao tezu da se ne može stalno davati pomoć nerazvijenim krajevima zemlje i da Slovenci ne žele da zaostaju u razvoju zbog toga. Ranković je bio ubeđen da Kardelj teži konfederalizmu, čemu se on oštro protivio.
Ranković je, kada je reč o spoljnoj politici, smatrao da Jugoslavija treba da se oslanja na SSSR, što u tom periodu nije bio nimalo popularan stav. Zato postoji i teorija da je Ranković uklonjen zbog prosovjetske orijentacije, a tome je umnogome pomoglo i to što srpski komunisti nisu stali iza njega, već su ga lako otpisali. Međutim, najveća prepreka rušenju Rankovića bila je Udba, u kojoj je imao veliki uticaj, iako formalno nije bio na čelu službe. Bilo je potrebno skloniti ljude lojalne Leki.
U periodu od 1964. do 1966. dolazi do smena ljudi odanih Rankoviću. Smenjen je načelnik Odeljenja bezbednosti Vrhovnog komandanta general Luka Božović, kao i šef Vojne službe bezbednosti i savezni sekretar za unutrašnje poslove, a postavljeni su braća Ivan i Milan Mišković, na šta je Leka rekao: “Pa, ide to još godinu dana pre mog slučaja i proteže se do danas. Još od tada se povlače veze i forsiranje određenih ljudi, pogotovo iz republike Hrvatske, u najviša državna i partijska tela. To potiče godinu dana pre mog slučaja ili, bolje rečeno, slučaja ove zemlje, od kada ova zemlja ide stranputicom. Ako se jednoj republici da resor policije, Partije, armije, državničkih poslova, onda to nije u redu, onda se može nametnuti bilo čija volja, a kamoli politika.”
Prisluškivanje Tita
Ne postoje podaci o tome kada je i na kako otkriveno da se objekti u kojima su boravili Tito i Jovanka prisluškuju. Nikada nije pronađen nijedan jedini predmet koji je služio za prisluškivanje, niti materijal nastao prisluškivanjem. Titu su dostavljeni izveštaji da je prisluškivan ne samo on, već i Kardelj i drugi funkcioneri, a koji su posredno optuživali Rankovića. Slovenac Edo Brajnik Štefan je Titu dostavio ovaj izveštaj, a Hrvat Ivo Stevo Krajačić, prvi čovek hrvatske Udbe, bio je zadužen da dokaže optužbe, a koji je bio na stalnoj vezi sa Jovankom Broz.
Krajačić je poslao svoje ljude iz Zagreba u Titovu rezidenciju da provere trvdnje o prisluškivanju tako što će ispitati objekat. Oni su danima provodili vreme u Užičkoj 11, a najviše u Titovom kabinetu. Pukovnik Dotlić je kasnije tvrdio da su ugrađivani razni predmeti, međutim nije dokazano da su postavljeni mikrofoni koji bi kompromitovali Rankovića optužili ga za prisluškivanje. Ivan Dragović, član Udbe, nikada nije isključio mogućnost da je Stevo Krajačić naredio podmetanje sredstva za prisluškivanje da bi smestio Rankoviću. Ovakvi radovi odvijali su se i na Brionima.
Selim Numić, obaveštajac koji je bio zadužen za tzv. Službu ozvučavanja i kontrolu telefona, rekao je kasnije da su stručnjaci koje je poslao Krajačić “postavili ilegalno improvizovanu zvučnu instalaciju u Titovu spavaću sobu”. Smatrao je da su postavili pripremljene mikrofone kao dokaz da se Tito prisluškuje, što je izazvalo njegov bes i dovelo do Brionskog plenuma i afere prisluškivanja. Tako je, tvrdi Numić, “jedan uži krug politički moćnih ličnosti obmanuo Tita”.
Da se priprema obračun sa Rankovićem znali su mnogi visoki funkcioneri u državi, među kojima su Kardelj, Krajačić, braća Mišković, Cvijetin Mijatović itd. Bred
Kako bi pridobio određeni krug pristalica, koji su ranije imali veze sa službom bezbednosti, Tito ih je pozivao kod sebe i žalio im se da ga Ranković i Udba prisluškuju. Bila je potrebna podrška CK Srbije u obaranju Rankovića kako bi sve prošlo bez većih problema.
Otvaranje afere
Afera o prisluškivanju otvorena je na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ 16. juna 1966. godine. Kada je Ranković dobio poziv za sednicu, bio je zabrinut jer kao potpredsednik zemlje nije znao ništa o dnevnom redu, ali je tešio sebe da su zaboravili da ga obaveste. Kasnije je rekao Vojinu Lukiću da je on “jedini na toj sednici bio iznenađen saopštenjem o prisluškivanju, dok su svi ostali izgledali obavešteni o tome i pripremljeni za odluke koje je trebalo doneti.”
U “Dnevničkim zabeleškama” Ranković kaže:
“Šesnaesti juni 1966. došao je kao grom iz vedra neba. Pomračenje umova nastupilo je tačno u 17 časova. Taj dan sam tako doživeo i čini mi se da nema ničeg upečatljivijeg od ovog sećanja. Tada je naprečac otpočela sednica Izvršnog komiteta CK SKJ. Sednica je trajala jedva nešto više od jednog sata. Bilo je odmah jasno da su svi prethodno bili konslutovani, samo ja ništa nisam znao. Te večeri ostavio sam mesto održavanje sednice, Užičku 15, duboko potresen zbivanjima kojima je početak i kraj nesaglediv. Preda mnom se otvorila provalija kada sam video da se sednica održavala ispred bajonetima ojačane gardijske jedinice.”
Tito je na sednici optužio Udbu, a tim posredno i Rankovića i Ćeću, za prisluškivanje njega kao šefa države, i zatražio je istragu. Usledila je diskusija u kojoj su visoki fukncioneri kritikovali rad Udbe, a onda je govorio i Ranković, koji je bio šokiran:
“Sve se oko mene okrenulo. Sve to vreme meni se mutilo u glavi, a na momente sam bio skoro odsutan. Pitao sam se kuda nas sve ovo vodi. Nije više važno da li ću ja ostati na rukovodećim funkcijama. Za sebe sam sa tim raskrstio istog trenutka.”
Opisao je kako se osećao na sednici kada je čuo iznesene optužbe: “Zaobiđen sam u svemu što je prethodilo ovoj sednici, bio sam istinski zaprepašćen tvrdnjom da je nekome moglo pasti na pamet da se služi takvim sredstvima, a posebno kada su u pitanju Tito i drugi članovi državnog i partijskog rukovodstva. Skoro u bunilu sam prvi put slušao izlaganje o tome. Moju zbunjenost pojačavala je hladna, odmerena mirnoća skoro svih prisutnih. Tek tada sam shvatio da je sednica režirana i da su njeni učesnici unapred instruisani.”
Ranković je na sednici rekao da se oseća odgovornim samo za vreme perioda kada je bio ministar unutrašnjih poslova, da se slaže sa istragom i da će podneti ostavke na sve funkcije ako je potrebno.
Slavka Ranković je u svojoj knjizi godinama kasnije napisala šta joj je suprug rekao kada je došao kući posle sednice, vidno neraspoložen i utučen: “Sve je gotovo. Zbog nekog pišljivog prisluškivanja… ako ga je uopšte i bilo.”
Rankovićeva i Stefanovićeva politička sudbina je unapred bila zapečaćena. Novi srpski ključni čovek postao je Petar Stambolić, predsednik Saveznog izvršnog veća, koji je izrekao tešku optužbu na račun Rankovića: “Mogu da tvrdim da je Ranković bio oslonac srpskom šovinizmu. On je vodio liniju ka uzimanju vlasti i svojim radom bio smetnja daljem razvitku Saveza komunista i društva…” Optužbama se pridružio i dotadašnji Rankovićev prijatelj Jovan Veselinov, kao i Dušan Petrović, Miloš Minić, Đuro Pucar i drugi.
Leka je bio iznenađen širinom napada na njega i njegov rad: “Šta da vas sada uveravam da s tim nisam imao nikakve veze. Događaj sam po sebi je toliko mračan, težak, da se drugačije ne može tretirati nego kao jedan neprijateljski akt, bez obzira iz kojih motiva bio učinjen, ko je i kako dao odobrenje za sve što se dogodilo. Ja, drugovi, nemam veze sa tim suludim postupkom i zaista smatram da bi čovek morao da bude krajnje pokvaren da sedi sa drugovima u rukovodstvu, da deli teškoće i uspehe, a da se prema tim istim drugovima bavi tako prljavim i niskim poslovima.”
Ranković je negativno odgovorio na sve optužbe i istakao da se već tri godine ne bavi nikakvim pitanjima službe bezbednosti.
Tito se plašio kakav će odjek uklanjanje Rankovića imati u u srpskom narodu, shvatajući da sve što se dešava može izgledati kao da je usmereno protiv srpskih kadrova, iako to nije bilo daleko od istine. Predložio je da se Ranković razreši svih funkcija.
Brionski plenum
Pre čuvenog plenuma na Brionima, Ranković se sastao sa Titom. Sastanak je bio veoma hladan, a Ranković je bio razočaran načinom na koji ga je Broz primio: “Moram reći da me je Tito, prvi put za ovih 30 godina zajedničkog rada u Partiji i rukovodstvu, primio hladno, odmereno, bezvoljno…” Na razgovoru nije bilo ni reči o prisluškivanju, već samo o tome kako je nužno da se Ranković mirno povuče. Shvatio je da je za Tita, koji je sve vreme nosio tamne naočare za sunce u zatvorenoj prostoriji, njegov slučaj bio završen.
Ranković je tek u noći pre Brionskog plenuma dobio materijal za sednicu u kojem su stajale još teže optužbe protiv njega. Bio je zaprepašćen kada ga je pogledao, a tokom čitanja mu je pozlilo. Kada je lekar stigao, ustanovio je lakši srčani udar i dao mu lekove. General Gošnjak mu je savetovao da ne dolazi na Plenum jer neće izdržati, ali Ranković je odlučio da se pojavi.
Četvrta plenarna sednica CK SKJ održana je 1. jula 1966. u hotelu Neptun na Brionima. Nakon iscrpne rasprave, Plenum je, između ostalog, doneo odluke da se Svetislav Stefanović, predsednik Odbora SIV-a za unutrašnju politiku, isključi iz CK SKJ i da se razreši dužnosti člana Saveznog izvršnog veća i da se “prihvati ostavka Aleksandra Rankovića na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta CK i prihvati da podnese ostavku Saveznoj skupštini na funkciju potpredsednika Republike, jer je njegova politička odgovornost za rad organa državne bezbednosti takva da na ovim funkcijama više ne može ostati.”
Na Brionima gotovo niko nije želeo da razgovara sa Rankovićem. Dojučerašnji drugovi s kojima je radio, ali se i privatno družio, okretali su glavu od njega da bi izbegli susret. Bio je potpuno izolovan. Stefanović je oštro odbacio sve optužbe, tvrdeći da Udba nije instalirala mikrofone za prisluškivanje.
U međuvremenu je Leka razrešen sa svih državnih i partijskih funkcija. Otvoreno je i pitanje njegovog odnosa prema Kosovu i Metohiji i navodna zloupotreba Udbe na KiM i nacionalistički odnos prema albanskim kadrovima. U otvorenim napadima na njega udruženo su radili srpski i albanski kadrovi.
Pogledajte u galeriji kako danas izgleda vila na Senjaku u kojoj je nekada žoveo Leka Ranković:
“Dok su intelektualci i celo to partijsko činovništvo verovali da je dobro to što je Ranković pao, seljaci su u njemu videli čoveka koji brani Jugoslaviju i predstavlja Srbiju u jugoslovenskom vrhu, uvereni da je on pošten i državotvoran čovek”, pisao je Dobrica Ćosić kasnije.
Smenom Rankovića uklonjena je prepreka za pretvaranje Jugoslavije iz federacije u konfederaciju. Ustavnim amandmanima iz 1971. i 1972. godine i na kraju novim ustavom iz 1974, Jugoslavija je defakto postala konfederacija u kojoj su republke i pokrajine dobile ovlašćenja i samostalnost u odlučivanju, koji su samo ubrzali raspad države.
Posle Briona, Ranković je zaćutao. U svojim memoarima je zapisao: “Ja, koji sam sve prisluškivao, od skupštine do spavaće sobe, zadnji sam saznao šta mi se sprema.”
Udba ga pratila do kraja života
Ranković je do kraja života bio pod budnim okom Udbe. Posle Brionskog plenuma se nikada više nije susreo sa Titom, niti se pojavljivao u javnosti. Njegova supruga, koja je bila profesor na Ekonomskom fakultetu, izbačena je sa posla. Sin Slobodan ispričao je kako se Leka ponašao posle Brionskom plenuma:
“Leka je do kraja ćutao, između ostalog jer je imao takav odnos prema državi i partiji kojoj je pripadao. Konspiracija je bila religija komunizma. Moj otac o državnim tajnama nikada ni sa kim nije pričao, pa ni sa nama. Leka je jako dobro znao da bi svaki njegov pokušaj da javno istupi bio ne samo najgrublje sprečen, već da bi direktno doveo u opasnost i njega i sve nas. Bilo je to vreme kada smo doslovno strepili za njegov život. Svi smo živeli u toj psihozi.”
Aleksandar Ranković je preminuo od posledica srčanog udara 19. avgusta 1983. u kući u Dubrovniku, gde je boravio tokom letnjih meseci, jer mu je zbog lošeg zdravstvenog stanja bio preporučen oporavak na moru. Njegovi posmtrni ostani su prebačeni u Beograd i sashranjeni u Aleji narodnih heroja na Novom groblju 22. avgusta 1983. godine.
Prema procenama 100.000 se okupilo da isprati Aleksandra Rankovića na večni počinak. Prisutni građani su skandirali: “Leka, Leka”, “Heroj Leka”, “Heroj Marko”.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Bonus video: Zbog čega je Aleksandar Ranković bio moćan?