Srušio se u porti crkve na Božić i umro: Ovi velikani su nas napustili u 2025. godini, a najvećeg od njih zaboravili oni koje je najviše zadužio
Godina 2025. ostavila je dubok trag u domaćoj i regionalnoj kulturi. Oprostili smo se od velikih umetnika – reditelja, glumaca, pisaca i stvaralaca čija su dela decenijama oblikovala kolektivno pamćenje, scenu, film, televiziju i književnost. Njihovi glasovi, likovi i priče ostaju da žive, dok im se kultura kojoj su pripadali klanja sa poštovanjem.
Milorad Milinković
Poznati reditelj i scenarista Milorad Milinković, tragač iz kviza „Potera“, preminuo je iznenada 7. januara u porti crkve u Jabukovcu. U ovo mesto doputovao je kako bi proslavio praznik, a tokom liturgije mu je iznenada pozlilo. Ni intervencija Hitne pomoći nije uspela da ga spase.
Pogledajte u galeriji fotografije sa sahrane Milorada Milinkovića:
Rođen je u Beogradu 1965. godine. Završio je Matematičku gimnaziju 1983, a potom Akademiju umetnosti u Novom Sadu, gde je diplomirao režiju 1991. godine. Režirao je prvi srpski film snimljen u 3D tehnologiji – „Peti leptir“. Bio je i pevač, kantautor, di-džej i fudbalski komentator, vokal i gitarista grupe „Morbidi i Mnoći“, a kasnije član bendova „Big seks“ i „Zmajevi“.
Napisao je dve knjige: „Fantom tramvaj, ili, Čudnovati doživljaji mog prijatelja Sime i njegova zaostavština u pet knjiga“ i „Mrtav ’ladan i bez noge, ili, I posle Tita Tito“. Bio je oženjen glumicom Jelenom Đukić, sa kojom ima ćerku Divnu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.
Pogledajte u galeriji bolne scene sa sahrane:
Potresne reči ćerke Divne
Nakon komemoracije, okupljenima se obratila njegova ćerka Divna, čije su reči rasplakale sve prisutne:
- Dragi tata, nedostaješ mi jako, ali ne samo meni nego i svima, prijateljima, porodici, poznanicima, saradnicima i kolegama. Volela bih da smo još malo zajedno. Da li se sećaš kada smo gledali Slagalicu, uz kikiriki i ono tvoje zdravo piće od grejpfruta. Da dalje ne verujem šta se dogodilo. U Slagalici su uvek znao broj. Bio si mnogo pametan. Više neće biti rečenice "e idem kod tate" ili "e tata gde si, jedva čekam da te vidim". Nedostaješ mi, kako ću ja bez tebe. Nećeš me više nikad zagrliti, poljubiti ili pevati pesmu. Rekla bih više uživo, ali ne mogu. Radiću isto što i ti. Slušaću rok, neću jesti beli luk, ići ću u srednju matematičku školu i režiraću. Paliću ti sveću skoro svaki dan posle škole. Moliću se više za nas i naše zdravlje. Ti ne znaš šta si sve ostavio za sobom. Ostavio si pamet, ljubav i veru u Boga i sve nas. Ovo ću ti staviti na grob a ti čitaj. Ipak ću jesti beli luk, mama kaže da je zdrav. Volela bih da te zagrlim. Sećaš li se šuta u guzicu, svaki put je bilo zabavnije. Ovo ću da ti pročitam na sahrani. Ne znaš koliko je teško reći volim te tata.
Sećaš li se kada si jeo i slušao vesti, kada si mi pravio ćevape, kod bake pire koji si samo ti umeo da napraviš? Toga više neće biti, pa čak i mama misli to za pire da si ti najbolji. Makar nisam ja najteže saznala, nego su to saznali Deki i baka. Otišao si na veliki dan, voleo si Boga i molitvu. Ali, zašto baš ti, to se pitam tata? Volela bih da mi to kažeš u lice, ali ne znam kako? Nisam htela da te izgubim. Sećaš li se kada sam govorila "trebaš mi", a ti me uvek ispravljao u "trebam".
Makar želim da mi to nešto ponovo kažeš u lice, ali ne možeš... Makar da si vaskrsnuo, ali nisi, nažalost. Za nekoliko godina ili decenija, doći ćemo svi gore,a ti ćeš da vodiš naše duše na dobar put. Sećaš li se kad smo gledali nešto, a ja ti sednem u krilo ili ti se popnem na krkaše na fotelji, sećaš se zar ne? Nisam stigla da ti kažem, bićeš mojih 7 minuta. To znači kad čovek umre, 7 minuta ponavlja i vidi najlepše stvari u svom životu. Radiću isto što i ti. Rešavaču ukrštenicu iako ne znam šta znače te reči, gledaću u telefon i kada me neko pozove reći ću isto kao i ti - "Šta hoćeš, evo za 5 minuta", iako je prošlo 10. Pusti me na miru.
Dejan Matić
Glumac Dejan Matić Mata preminuo je 5. februara posle duge i teške bolesti. Rođen je u Beogradu 1963. godine, a diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti 1990. godine u klasi profesora Milenka Maričića.
Pogledajte u galeriji footgrafije sa sahrane Dejana Matića Mate:
Iza sebe je ostavio sina Mateja, kojeg je dobio sa bivšom suprugom Natalijom. Glumačku karijeru započeo je u Ateljeu 212, a tokom godina igrao je i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Pozorištancu „Puž“ i Malom pozorištu „Duško Radović“, gde je bio stalni član od 1993. do 1997. godine. Stalni član Beogradskog dramskog pozorišta postao je 1997. godine.
Sa Draganom Jovanovićem i Radetom Markovićem 1991. osniva pozorišnu trupu „T. Kuguar“, a 1996. godine i rok sastav „VIS The Kuguars“, sa kojim je nastupao u „Zvezdara teatru“. Njihovi autorski projekti „Smešna strana istorije“ i „Smešna strana muzike“ postali su kultni za mnoge generacije, a predstave su igrane na kartu više u zemlji i inostranstvu sve do 2006. godine.
Govor Dragana Gagija Jovanovića na komemoraciji
Na komemoraciji je govor Dragana Gagija Jovanovića izazvao lavinu emocija:
„Dragi moj gospodine Raskas, moja Ofelijo, Crvenkapo, dragi moj Nosati, Maestro, prijatelju, Mato, Kuguare, kume... Kad smo polovinom 80-ih godina pronašli ispod stola ili pod stolom naše kafane Manjež tajne spise gospodina T. Kuguara, u kojima je stajalo uputstvo za igru neke nove, drugačije, kuguar komedije, ala smo se naigrali... Više od hiljadu puta na sceni, desetine serija i filmova, televizijskih emisija...
Dosta smo uradili. Možemo biti ponosni. Radili smo u najgora vremena, borili smo se za koricu hleba, igrali smo za 10 maraka, ali sa tom energijom prošli smo kao da smo živeli negde u raju. Znam da si sad u prvom redu nekog balkona gore i da uživaš u ovoj mojoj nelagodnosti...
Da izguramo nešto svoje, bili smo hrabri. Naš profesor je na premijeri našeg diplomskog ispita ustao i vikao ushićeno: ‘Ovo su moji studenti!’ Hvala ti za svu radost, za podršku, uživao sam deleći scenu sa tobom. Počivaj u miru i neka ti je večna slava.“
Gradimir Stojković
Književnik Gradimir Stojković, autor kultnog romana „Hajduk u Beogradu“, preminuo je 20. februara u 78. godini života. Prijatelji su ga zvali Grada, a u svom poslednjem intervjuu za časopis „Zmaj“, koji je dao 2. januara 2025. godine, podelio je neke od najdražih uspomena iz svoje bogate karijere.
Sa osmehom se prisećao kako je sasvim slučajno počeo da piše za „Zmaj“ nakon što je 1991. godine dobio nagradu „Neven“. Govorio je i o svojoj prvoj pesmi objavljenoj u ovom časopisu, još dok je bio u četvrtom razredu osnovne škole. Njegova učiteljica Rozalija Popadić poslala je pesmu o rodi i žabi redakciji „Zmaja“, čime je zapravo započela njegova književna karijera.
Tokom godina, Gradimir Stojković stekao je brojne prijatelje u redakciji „Zmaja“, a poseban trag na njega ostavila je Desanka Maksimović. Sa setom se sećao kako su ga čak osam puta upoznavali sa njom, a tek deveti put ga je prepoznala kao autora knjige koju čitaju sva deca.
Gradimir je uvek verovao da deca zaslužuju najbolje knjige i trudio se da svaka nova bude jednako dobra, ako ne i bolja od prethodne. Inspiraciju je pronalazio u svakodnevnim situacijama i ljudima koje je susretao, a njegova poruka deci bila je jednostavna i snažna:
„Pišite dobro. Deci treba zaista najbolje – to nije puka fraza.“
Enver Petrovci
Glumac, reditelj i pedagog Enver Petrovci preminuo je 28. februara u 71. godini u Prištini, a ova vest potresla je mnoge njegove kolege. Jednu od poslednjih uloga odigrao je u filmu Ruski konzul i seriji Klan.
Beogradski đak i legenda jugoslovenske kinematografije ostvario je niz uloga u filmu i televiziji, počevši od serije Slom (1979), potom Sedam sekretara SKOJ-a (1981). Igrao je u filmovima: Stepenice za nebo (1983), Dvostruki udar (1985), Hajde da se volimo 2 (1989), Gluvi barut (1990), Bulevar revolucije (1992), Tri palme za dve bitange i ribicu (1998) i Top je bio vreo (2011). Poslednji put stao je pred kamere u filmu "Ruski konzul" reditelja Miroslava Lekića.
Uloga u "Ruskom konzulu"
I glumac Enver Petrovci bio je deo sjajne ekipe filma Ruski konzul prema romanu Vuka Draškovića. U pomenutom ostvarenju poslednju ulogu odigrao je i Žarko Laušević, s kojim je Petrovci imao zajedničke scene.
Petrovci je s pravom nosio epitet najvoljenijeg albanskog glumca u bivšoj Jugoslaviji. Godinama je bio u repertoaru Narodnog pozorišta, Ateljea 212 i Beogradskog dramskog pozorišta, a poslednje dane, pomalo zaboravljen, proveo je u svojoj rodnoj Prištini.
Govorio je o svom detinjstvu i odnosu prema javnosti:
"Kad je potrebno, ja sam patriota, a kad nije, srpski špijun. Ako ih kritikujem, kažu da lobiram za Srbiju. To ne radi narod. Oni mene vole, cene. Umeju da kažu i da sam veliki glumac i Albanac, a ja znam šta sam. Nikad me niko nije kupio. Govorio sam uvek ono što mislim. Koštalo me je mnogo puta i ne žalim. Govorio sam da mi je bilo lepo u Beogradu. Ima kod nas političara koji su bili oženjeni Srpkinjama, a to kriju. Nekad smo bili slobodniji, sigurniji, radili smo i zarađivali više."
O ulogama u pozorištu:
"Diplomirao sam sa Mitketovim monolozima. Kada sam pročitao 'Koštanu', ja sam bukvalno razgovarao sa Borom Stankovićem. Znam da mi mnogi ne veruju, čak mi je i žena zabranila da pričam o tome. I tako, malo-pomalo, pa razgovaramo. Znam da zvuči malo čudno, ali ja verujem da je Bora to za mene pisao. Srpski narod nije svestan koliko je on veliki. Nisam patetičan kada kažem da bih još jednom želeo da zaigram u 'Koštani', a posle mi ne bi bilo žao i da umrem."
O druženju sa Dragana Nikolićem:
"Bio sam ponosan što je mene izabrao da mu idem po cigarete. Bilo je i u Ateljeu 212 sanja i pikaranja, ali ne mržnje."
Vuk Dapčević
Reditelj, snimatelj i scenarista Vuk Dapčević preminuo je 5. maja u 68. godini života, u svom domu, posle kraće bolesti. Tokom skoro četiri decenije rada, Vuk Dapčević je učestvovao u realizaciji više od 200 televizijskih formata iz oblasti reklame, reportaža i dokumentarnih putopisa. Diplomirao je na renomiranoj Filmskoj akademiji FAMU u Pragu.
Rođen je u Beogradu 1957. godine, a bio je sin čuvenog generala Peka Dapčevića. Javnosti je bio poznat i po intervjuima i saradnji sa istaknutim svetskim ličnostima, među kojima su Joko Ono, Denis Hoper, Kofi Anan i Spajk Li. Kao autor potpisuje više od 50 dokumentarnih i kratkih filmova, među kojima se izdvajaju „Nevidljivi život“ (2020), „Izbrisano iz biografije“ (2016), „Tolstojeva 2“ (2021) i „Gradonačelnik“ (2021), film o Branku Pešiću. Njegova ostvarenja nagrađivana su u Srbiji i inostranstvu, a godinama je bio i učesnik Kanskog filmskog festivala.
Erol Kadić
Glumac Erol Kadić preminuo je 7. maja u 70. godini života, a sahranjen je na Bežanijskom groblju. Rođen je 19. juna 1955. godine u Zagrebu, a glumačku karijeru započeo je nakon što je 1980. diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Arsenija Jovanovića. Od 1983. godine pa sve do penzionisanja 2020. bio je stalni član ansambla Ateljea 212, gde je ostavio neizbrisiv trag.
Pogledajte u galeriji fotografije sa ispraćaja Erola Kadića:
Publika će ga pamtiti po brojnim ulogama u predstavama kao što su: Kralj Lir, Revizor, Čudo u Šarganu, Opera za tri groša, Turneja, Građanin plemić, Otac na službenom putu, Sveti Georgije ubiva aždahu i mnogim drugim. Igrao je i u SKC-u, između ostalog u predstavama Dr. Džekil i Mr. Hajd, Dobra duša iz Sečuana i Don Žuan.
Osim glume, bavio se i režijom. U Ateljeu 212 potpisao je režije predstava Pijanista, Džepovi puni kamenja, Jedan Pikaso i drugih, dok je u nezavisnoj i institucionalnoj produkciji režirao komade poput Let iznad kukavičjeg gnezda, Derviš i smrt i Plavi anđeo.
Na filmu i televiziji ostvario je više od 50 uloga. Publika ga pamti iz ostvarenja: Splav meduze, Podzemlje, Otvorena vrata, Bila jednom jedna zemlja, Država mrtvih, Naša mala klinika, Kupi mi Eliota, Slučaj Harms i mnogih drugih.
Erol Kadić će ostati upamćen kao umetnik širokog dijapazona, iskrene posvećenosti i autentičnog glumačkog izraza, čiji je doprinos srpskoj kulturi neizbrisiv.
Žiža Stojanović
Glumica Žiža Stojanović preminula je 27. juna, u 95. godini života. Publika je najviše zavolela Žižu u ulozi Cane Fontane iz serije „Srećni ljudi“ (1993–1996), ali njen glumački opus obuhvata mnoge različite uloge.
Život joj nije bio lak – detinjstvo je provela u nemaštini izazvanoj ratom. Njena majka Leposava menjala je zlatni nakit za brašno i mast kako bi Žiža i sestra Dobrila imale šta da jedu.
„Duško Bulajić, bio je muž Olivere Marković. To je moja najveća ljubav, mi smo bili dve godine. S njim sam igrala i u Nišu i drugde. U Nišu, kad smo imali prvi angažman, već se zaljubio u mene. To je bilo posle muža, a mi nismo bili u braku. On se posle oženio Oliverom Marković. Ona je znala za mene, da je on mene voleo. Još iz Niša me je voleo, a u Beogradu smo se spojili.“
Kasnije je bila član Narodnog pozorišta u Novom Sadu i Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Imala je brojne udvarače, ali se zaljubila u novinara Dragana Babića, sa kojim je bila 20 godina do njegove smrti.
„To je moja sudbina i moja bol. Imam dvoje unučadi, unuka Uroša, koji je dirigent u Nemačkoj, i Anu, koja je završila farmaciju. To su moja najveća blaga.“
Pogledajte u galeriji footgrafije sa sahrane Žiže Stojanović:
„Bosa sam išla u Abrašević jer je bio rat. Nisam se plašila nedaća. Bila sam mlada, pa nisam imala strahove. Kada sam ušla na audiciju, profesor me je tada pitao da li dobro pevam. Rekla sam mu da znam da pevam. Odigrala sam ‘Koštanu’ i za nju dobila četiri hiljade dinara. Tada sam kupila nove cipele. Ceo Beograd je apludirao što više ne idem bosa.“
Čedomir Petrović
Glumac i reditelj Čedomir Petrović, sin legendarnegog glumca Miodraga Petrovića Čkalje, preminuo je 14. jula u 76. godini života. Pored glume i režije, dvadeset godina je posvetio pisanju knjiga i kolumni, povremeno se udaljavajući od glumačkog sveta.
Profesor Stevan Aleksić je takođe objavio vest o Čedomirovoj smrti na društvenim mrežama, evocirajući njegov doprinos kulturi i umetnosti. Čedomir, koji ima ćerku glumicu Jovanu Petrović, ranije je isticao da su i on i njegova naslednica trpeli posledice zbog iskrenosti njegovog oca:
„Zaboravljaju i žive, ne samo one kojih više nema. Nije se on sviđao nekima koji treba da ga se sete. On se sviđao narodu. A ovima je govorio u lice istinu. Ne vole svi da čuju istinu. Zbog toga trpimo i moja ćerka i ja. Trpimo, niko nas ne zove u pozorište, na film, na televiziju... Sva vrata su nam zatvorena kao londonska banka. Neće da nas zovu. Moja Jovana je odlična glumica, igrala je Jugoslovenskom dramskom. Došli su novi mladi glumci, poluglumci-polutajkuni, tu su klanovi... Ali ponosan sam što je Čkalja bio takav.“
Milka Podrug Kokotović
Milka Podrug Kokotović, velika jugoslovenska i hrvatska glumica i doajenka dubrovačkog pozorišta Marina Držića, preminula je 7. juna u Splitu, u 95. godini.
Pogledajte u galeriji fotogrfaije Milke Podrug Kokotović
Pohađala je državnu glumačku školu u Zagrebu i Sarajevu, gde je 1953. diplomirala. Godinu dana kasnije postaje članica dubrovačkog Pozorišta Marina Držića, u kojem je ostvarila više od 150 uloga različitog žanrovskog i stilskog dijapazona.
Posebno se istakla na Dubrovačkim letnjim igrama, tumačeći likove kraljice Ane, Livije Ancile, Klare Anite i Kler, kao i u delima dubrovačkih i domaćih autora, od Marina Držića do Milana Begovića i Iva Vojnovića.
Zdravko Šotra
Proslavljeni reditelj i scenarista Zdravko Šotrapreminuo je 8. oktobra u 93. godini. Ispraćaj za kremaciju održan je na Novom Groblju u Beogradu, kom je prisustvao veliki broj kolega. Međutim, par dana kasnije održana je i komemoracija na kojoj se nije pojavio niko od ljudi koje je zadužio. Od 500 glumaca sa kojima je radio, a većinu je i stvorio, poslednji put se od reditelja oprostilo svega dvoje glumaca.
Pogledajte u galeriji fotografije sa sahrane Zdravka Šotre:
Šotra je ostavio neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji, sa više od 120 televizijskih i filmskih ostvarenja. Njegove serije i filmovi, spoj predratnog građanskog i poratnog revolucionarnog sveta, malih varoši i velikih vizija, i danas plene gledaoce i inspirišu nove generacije. Majstorski je spajao istorijsko i individualno, zabavno i kulturno, stvarajući likove i priče koje decenijama kasnije žive u sećanju publike.
Zdravko Šotra rođen je 14. februara 1933. u Stocu. Diplomirao je režiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1954. godine, u klasi profesora Vjekoslava Afrića. Na Televiziji Beograd bio je zaposlen od njenog osnivanja 1958. do 2001. godine.
Njegovu potresnu životnu priču možete pročitati OVDE.
Srđa Penezić
Reditelj Srđa Penezić, sin Slobodana Penezića Krcuna, preminuo je 14. novembra, a sedam dana kasnije je obavljena sahrana. Srđa je sedam godina proveo u Americi, gde je radio razne poslove – molerisao, bavio se građevinom, snimao namenske filmove i radio na „ribrendingu“.
„Klasična emigrantska biografija. Otišao sam bez para i ičega i moj prvi posao bio je - molerski. Radio sam za našeg čoveka koji je imao neke čudne probleme. Ispričao mi je da je otišao iz Beograda zato što mu je đavo naredio da legne na tramvajske šine. I on je legao, gledao kako tramvaj ide ka njemu i odjednom rekao: ‘E, nećeš đavole’. Pokupio je porodicu i otišao za Ameriku, gde se, kako je tvrdio, đavo više nikada nije pojavio.“
„Posle sam radio kao građevinski radnik. Dok sam se dovukao do toga da radim nešto što ima neke veze s filmom, trebalo je da prođe 11 godina. Počeo sam da radim za prijatelja u firmi koja se bavila montažom i efektima. Onda smo otvorili firmu koja se specijalizovala za ribrending, koji je sad popularan kod nas, a u Americi je bio popularan sredinom devedesetih. Moj zadatak je bio da pravim filmove, najčešće kratke, za potrebe službenika firme klijenta. Taj ribrending je čist cirkus, ne bi trebalo ni da postoji, ali mi smo od toga lepo zarađivali. Dođu nam ljudi i kažu: ‘Mi smo do sada bili poznati po odeći za starije, sad bismo hteli da privučemo mladu publiku.’ Onda mi sednemo, nalupetamo se, i smislimo jednu, dve rečenice koje se lako razumeju i pamte. Išli smo po Americi snimali materijale... Jednom sam radio i na dugometražnom animiranom filmu.“
U domovinu se vratio 3. marta 2014. pošto su ga Slavko Štimac i Vesna Golubović ubedili da uradi film.
Video: Aleksandar Vučić na sahrani Miliorada Milinkovića