"CRNA ZEMLJA NIJE BOLJE MESTO, BOLJE BI BILO DA SU ŽIVI" 9 godina od smrti majke Maje i sina Mihajla njena sestra u suzama: Ubio ih je, a niko nije kažnjen!

Ispred Centra za socijalni rad u Rakovici u Beogradu, 12. jula 2017. godine ubijeni su Maja Đorđević i njen četvorogodišnji sin Mihailo. Ubica, dečakov otac, Marko Nikolić, sina je golim rukama ugušio, a potom telo deteta bacio svojoj bivšoj parnerki pred noge. Minut kasnije nju je zverski usmrtio sa čak 27 uboda i 30 posekotina nožem.

- Maja je bila medicinska sestra u Narodnom frontu. Bila je omiljena među kolegama i lekarima. Ne mora svako da te voli, ali velika stvar je da te svi poštuju, a nakon njene smrti su se svi oni oglasili, što je veliki pokazatelj kakva je bila. Jedna doktorka je držala govor na njenoj sahrani i rekla je da je bila jedna od pet najboljih sestara u bolnici. To sam znala i pre, jer je stvorena za taj posao, a radila je na intenzivnoj nezi, a potom i u apartmanima gde su porodilje. Gomila pacijenata mi se javilo nakon njene smrti i ispričali mi kako su je oni doživeli i kakva je bila prema njima. Ona je imala snagu u svim situacija, a imala je talenat da obuzme tužnog čoveka atmosferom da zaboravi zašto je plakao. Ona se nikada nije žalila, nikada nije plakala onda kada bi druge žene pale. Niko u njenom okruženju, osim najbližih, nije znao do koje mere ona ima probleme, koliko, koji teret nosi, koje stresove preživljava i šta se zapravo događa. Ja bih se makar praznila pričom, požalila bih se, a ona to nije radila. Toliko je bila hrabra da je jedva stajala na nogama, a osmeh nije skidala. To je snaga čoveka - opisuje Branislava svoju sestru.

Kako je dalje navela, Maja je posle razvoda upoznala Marka Nikolića, koji ju je kasnije ubio.

- Četiri godine je od razlaza sa prvim mužem prošlo do susreta sa ubicom. Od početka, da je mene neko pitao, nikad ne bi bili zajedno, pri čemu sam i ostala do kraja njenog života, i jednim sam delom uspela u tome, ali visoka je cena plaćena. Jer, ne može se tražiti opravdanje za nečije odluke u smislu da je on to uradio zato što ga je neko razbesneo. Zna se kako postupaju ljudi koji imaju poremećaje. Tako da, opravdanja nema - rekla je neutešna sestra, te nastavila:

- Ona je u međuvremenu zatrudnela sa njim i rodio se maleni Mihajlo. Moje emocije nisu bile naklonjene ka toj trudnoći, znajući ko mu je otac. Međutim, dete je svojim postojanjem mene demantovalo i razoružalo kao niko na ovom svetu, toliko je umeo da se voli. Razmazila sam ga, imao je tu privilegiju iz razloga što ima odrastanje kakvo ima, plašeći se u kakvog će čoveka da izraste, da li će nešto pokupiti što ne bi trebalo, tu su razni strahovi imali učešće u mojim razmišljanjima kako ćemo dalje kroz život. Ali, bio je razigrano dete, umiljato, isti majka i fizički i psihički. Pokazivao je samostalnost, sposobnost i snalažljivost sa samo četiri godine. On se sam kupao, oblačio, razmišljao, registrovao tuđa osećanja, kada je bio gladan, sa četiri godine je znao da sam sebi namaže namaz na hleb i sam jede - govori Branislava o sestriću Mihajlu kroz suze.

 Maja i Mihajlo, kako objašnjava Branislava, živeli su u porodičnoj kući njenih roditelja upravo sa njom i sinom iz prvog braka.

- Mi smo živeli u kući naših roditelja, svi zajedno i to je potpuno funkcionisalo, kao da smo mi zapravo kao ta sekundarna porodica. Ja sam imala svoja zaduženja, ona svoja oko njih. Pomagala sam joj dosta, ona je često radila noćne smene, ali imala je ludu energiju da sve izdrži, noć na poslu, ceo dan sa njima, pa tek uveče da legne i onda opet noćne smene... E, zbog svih problema i tereta koje je nosila, to mi je rekla baš pre same smrti, da posle svih tih borbi i sa institucijama i sa svim i svačim, da oseća da počinje da posustaje. Umorila se. Mislim, 8 godina nije 2 dana. Nije se predala, ali počelo je da je sustiže, i pored moje podrške, podrške bivšeg supruga, mi je nikada nismo ostavljali samu - priseća se Branislava.

Zverski ubijena Maja godinama je prolazila kroz pakao, kucajući na vrata policije, suda i ministarstva, moleći da je spasu od torture partnera. Iz neopisivog straha za život svog deteta, odbijala je da monstrumu dozvoli da viđa malog Mihajla, zbog čega je od strane suda bila novčano kažnjavana sumama i do 150.000 dinara. Život joj je oduzet ispred same institucije, Centra za socijalni rad, i to samo dan uoči početka suđenja na kojem je Nikolić trebalo da odgovara za nasilje u porodici.

- Kao borba sa vetrenjačama, ako bi se sve zaokružilo, ne samo što je vremenski trajala i sve više iscrpljivala. Mislim da me je moja jaka svest očuvala u svim stradanjima, jer da toga nije bilo, da se dalo emociji da bira, ne bi me odavno bilo. Ni posle svega, ni pre toga. Jednostavno, ja sam uvek znala da ja moram da budem sve što nemamo, otac, majka, tetka, sestra, savetnik i zaštitnik i sve. Uradila sam sve što sam mogla da joj pomognem. Ta borba je trajala 8 godina ukupno. Borba traje i dan-danas, moja, samo moja - tvrdi Branislava Katanić.

Dete mu je bilo oružje za osvetu

Kako ističe, Marko Nikolić se nikada nije trudio da bude dobar otac.

- On je imao zabranu prilaska našoj kući nakon jedne krivične prijave, ali on odrastanje sina svakako nije ispratio. Ni na jedan drugi način, osim u inat, nije se trudio da pokaže da je dobar otac, pošto je loš partner. Da je provodio vreme sa njim, očigledno je, dete dođe napunjene glave kako ćemo biti svi silovani, ja silovana, moj dečko kastriran... Sve one koji su bili uz nas, on će njih da uništi, u prevodu. Tih sedam sati mogao je kvalitetno da provode sa njim, da se dete zabavi, da se dete privoli, da dete vaspita, da se šta god uradi, ono što je uloga roditelja, bilo bi svakako korisnije nego ovo što je on radio. On je njemu zapravo bio sredstvo do cilja, oružje za osvetu - ispričala je sagovornica.

Uprkos svemu što je Marko Nikolić radio, uprkos torturi koju su Maja i Branislava proživljavale godinama, silnim prijavama, pretnjama, uhođenjima i svemu što je prethodilo zločinu, Centar za socijalni rad se oglušio o brojne preporuke i ministarstva i utvrđenim nepravilnostimama, i on je dozvolio Marku Nikoliću da vidi Mihajla. Tokom jednog od tih viđenja došlo je i do zločina.

- Onih prethodnih godinu dana mu nije davala dete, pa je onda sud nju kažnjavao, a recimo, ažurni otac nije plaćao nikad alimentaciju, i tužba je pokrenuta možda nekih godinu ili dve pre njene smrti, ročište nije ni jedno, osim jedno pre njene smrti, održano. Ona sledeće ročište nije dočekala. Čitala sam naslove izjava njegovog oca kako je snaju zanimala samo alimentacija,ali trebao je i više da se bavi vaspitanjem svog sina i problemima koje je nosilo njegovo ponašanje, nego time da li je snaju zanimala alimentacija ili ne, ali trebao je da se raspita isto tako i da tu alimentaciju nikad nije ni dobila. Druga stvar, pravi otac ne čeka sud da mu dodeli plaćanje za dete. Pravi roditelj daje koliko želi i koliko je potrebno - navodi žena koja je pre devet godina ostala bez sestre i sestrića.

Tokom jednog dana on je ubio i Mihajla, potom Maju, i povredio radnike Centra za socijalni rad. Protiv radnika Centra je u jednom trenutku i pokrenuta istraga, ali niko od njih nikad nije kažnjen za propuste u svom radu koji su prethodili zločinu.

- Niko nije kažnjen. Saznala sam da su radnici suspendovani odmah posle događaja, ali to ne umanjuje odgovornost, kao ni ostalim institucijama koje su vrlo dobro znale šta je trebalo da se uradi. Ima tu puno stvari o kojima bi se mogao roman pisati. Ja se nadam da ću imati snage jedan dan da knjigu napišem i da sve što mi je na duši kažem, bez obzira na posledice koje će možda nositi to što budem izgovarala - kaže.

Još jedan gubitak

U moru tuge i mraka, život je za Branislavu pripremio još jedan surov udarac. Samo dve godine nakon stravičnog ubistva, iznenada su ostali bez Majinog prvog supruga, čoveka koji je do njenog tragičnog kraja bio njihova jedina pomoć i najveći oslonac u borbi za preživljavanje. Iza nasmejane Maje ostao je njen stariji sin, o kome danas brine tetka Branislava. Iako je dečak sada postao veliki momak, tuga ne prestaje, a sećanje na njih ne bledi ni posle svih ovih godina provedenih u suzama.

- Sad možda ovaj segment nema veze sa temom, ali ja moram da spomenem, jer to dete živi sa mnom. Moj zet, njegov otac, je zaslužan za sve dobro, od kad ga poznajem do dana njegove smrti, da ja mislim da ću pričati do svoje smrti o njemu. Prvenstveno kako se ponašao prema našim roditeljima, kakvu smo on i ja imali relaciju... Kavav čovek treba da bude, da bivšoj ženi i dalje stoji na raspolaganju uvek, pomaže, daje podršku, a da pritom nikad nijednu pogrdnu reč uputio. Nikad nije odvajao svoje dete od ovog drugog. To govori koja je to veličina ljudska. Rekla sam sestriću da treba da se ponosi kakvog je oca imao. Koliko je on protkan kroz sve naše životne situacije i kada sam se ja udavala i razvodila, i kada sam imala neke teške lične momente, i kada mi je dete umrlo, i kada su nam roditelji umirali... On je u našu kuću mogao doći kad god želi i kao neko ko nije više realno zet - otkrila je Branislava.

Marko Nikolić nikada nije dočekao da mu se izrekne presuda i stane pred lice pravde. Presudio je sebi u zatvorskoj ćeliji. Iza Maje i malenog Mihajla ostala su samo dva groba. I bol u duši Branislave i Majinog starijeg sina, koji nikada neće prestati.

- Prazninu ne popunjava ni vreme ni prostor ni dešavanja ni ljudi. Ostaje ti da nađeš samo neki mehanizam kako da sebi olakšaš taj bol, da gledaš kroz prošlost da bi išao napred, a da te bol ne nadvlada, jer onda zaista ti nema više ustajanja. Ja kad bih se pustila osećajima, ja mislim da ja više ne bih mogla ni da hodam. Jer to mi je organizam već pokazao.

Uskraćeno pravo na pravdu

Nakon ubistva Maje i Mihajla, ubica je savladan, uhapšen i proveo je neko vreme u pritvoru, nakon čega je oduzeo sebi život.

- Ja nisam mogla da se radujem njegovom hapšenju i suđenju samo iz jednog razloga. Šta bi to promenilo? Ne bi ni jednu činjenicu koja stoji. Ja sam jako pravedna osoba i volim da se stvari uvek postave na mesto do kraja. I ja sam u tom trenutku, naravno da sam bila van sebe zbog svega, jer to je sveže realno sve bilo, i nisam možda ni bila do kraja svesna da li ja treba uopšte da se tome radujem ili da trebam da budem besna zato što je tako, a ne zato što ga žalim, nego zato što pravda neće izaći do kraja svojim putem. Jer time mi je pravo na pravdu uskraćeno, a opet, s druge strane, moje zdravstveno stanje možda ne bi izdržalo kompletno sav taj stres koji bi sledio, i ti susreti sa njim u sudnici i sve te stvari koje bi sledile. Tako da sam negde na pola ostala i dan-danas. Pravda nije zadovoljena, rešeno ništa nije, to je ono što izaziva revolt u meni. Jedina dobra stvar zašto njega nema je to što smo verovatno sestrić i ja na taj način bezbedni. Ali pravda i dalje stoji nezadovoljena. To mene razbesni. Znaš, kad meni neko kaže: "Oni su sad na boljem mestu", a izvini, šta je bolje mesto? Hladna crna zemlja? To nije bolje mesto. Bolje bi bilo da smo svi zajedno i da se smejemo. To bi bilo bolje, a ne ovo. Ne može meni neko da kaže: "Razumem što je nju ubio, ali dete...", a izvini, šta je ona, predmet koji se ostavlja i spušta gde ko stigne, pa to manje-više, ali dete? I ona je nečije dete, nečija ćerka, nečija majka, sestra, prijateljica, šta god. Što to umanjuje njenu vrednost zato što je ona majka, a on dete? To mi je jezivo kad slušam. Ili ono: "Što ga nije ostavila?". Pa evo, ostavila ga je i to koliko godina pre smrti. I? Kakva je razlika? Isto je završila kao i da ga nije ostavila.

Kurir.rs/Blic