Đorđe Božović Giška odrastao je u beogradskom kraju Voždovac. Prvi put pobegao je u inostranstvo kao trinaestogodišnjak (bila je 1968. godina, pasoši su u SFRJ bili retkost, a beg preko granice krivično delo), i posle nekoliko dana se vratio kući, jer mu je cilj bio da pokaže da ume i da sme. Četiri godine kasnije to je već bilo ozbiljnije: Italija, Belgija, Austrija, Nemačka...
Prvi put je hapšen u Briselu, ali je posle šest meseci istražnog zatvora pušten. Drugi put "pao" je u Ženevi, 1974. Iz jednog od najčuvenijih zatvora pobegao je tako što je drvenom replikom pištolja razoružao stražu. S njim je tada pobegao i jedan italijanski mafijaš, osuđen na doživotnu robiju... Giška je iz Belgije prešao u Francusku, i u Parizu pucao na policijsku patrolu koja ga je hapsila. Po odležanoj robiji, vratio se u Jugoslaviju, gde ga je takođe čekala relativno kratka zatvorska kazna.
Narednih nekoliko godina proveo je na slobodi, i u to vreme angažovala ga je Državna bezbednost. "U interesu države" obavio je nekoliko zadataka u inostranstvu, a najviše se pisalo o likvidaciji Stjepana Đurekovića, jednog od direktora zagrebačke naftne industrije INA, koji je 1982. pobegao u Nemačku noseći sa sobom raspored svih vojnih naftnih rezervi u SFRJ.
U knjizi "Vidimo se u čitulji, dvadeset godina posle" Vojislav Tufegdžić piše "Đureković likvidiran u garaži u kojoj se nalazila štamparija hrvatske ekstremne emigracije u gradiću Volfarthauzen, 26 kilometara od Minhena. Ušao je automobilom u garažu u kojoj su ga čekale ubice i zatvorio vrata. Prema nalazima BND, nemačke obaveštajne službe, u Đurekovića je ispaljeno šest metaka iz dva pištolja različitog kalibra. Potom je udaren sekirom u glavu. Lekar koji je prvi stigao izjavio je na sudu da je žrtva izgubila dve litre krvi i da je zbog očitih povreda lobanje i prostrelnih rana utvrdio smrt na mestu napada."
Baš u vreme početka ratova u SFRJ, Giška je izašao iz italijanskog zatvora. Svojoj vezi u SDB, Boži Spasiću rekao je: "Više ne radim za vas. Sad sam s njima", misleći na opoziciju. Prišao je Vuku Draškoviću i SPO, i stavio se na čelo paravojne formacije ove stranke, Srpske garde.
Vlast je na osnivanje oružanih formacija opozicije odgvorila Srpskom dobrovoljačkom gardom Željka Ražnatovića Arkana, što je Gišku posebno ljutilo. Nazivajući Arkana "tulumbarom" zbog poslastičarnice koju je otvorio u kući, piše Tufegdžić, Giška je izjavio: "Izloženi smo različitim oblicima sputavanja i opstrukcije... Najpodmuklije je stvaranje SDG da bi se opstruisala SG... Gardu koju je formirao Arkan trebalo bi zvati Srpskom dobrovoljačkom komunističkom gardom."
Bio je svestan da je bacio rukavicu izazova u lice Miloševićevom režimu. Na sahrani Branislava Matića Belog, svog prijatelja i finansijera SG, rekao je: "Idem na front iako znam da će me tamo ubiti. Neću da poginem u Beogradu pa da posle pričaju kako je to zbog obračuna u podzemlju."
Mesec i po dana kasnije, 15. septembra 1991. Đorđe Božović Giška poginuo je pod nejasnim okolnostima na frontu kod Gospića.
(Kurir.rs/ Momčilo Petrović)
NE PROPUSTITE
