SVOJE DŽELATE ČEKAM S OSMEHOM: Na današnji dan ubijen je Giška a kad su decenijama kasnije otvorili kovčeg samo su se prekrstili!

Na današnji dan pre tačno 31 godinu ubijen je Đorđe Božović Giška u Lici na početku građanskog rata u Hrvatskoj, dok je bio na dužnosti komandanta Srpske garde.

Prema rečima nekih koji su bili prisutni, on je na ratištu izgovorio: "Ja svoje dželate čekam sa osmehom".

Navodno je ubijen s leđa, kažu, jednim metkom - ulazna rana bila je ispod leve strane grudnog koša, a izlazna sa desne, između kuka i bubrega.

Pogođen je dok se nalazio na raskrsnici ulica Nade Dimić i Bilajske. Na njega je pucano, najverovatnije, iz pravca zgrada, koje su udaljene 100-150 metara na sever. U njima su bili pripadnici hrvatskih snaga, a Giška je izleteo na čist teren i pogođen je bočno.

Sa svojim gardistima otišao je na ratište u Liku agusta 1991. Srpska garda je tu bila angažovana u borbi za Gospić. Giška i njegovi ratnici uspeli su da zauzmu više od polovine grada kada je 15. septembra metak ispaljen u njega.

Njegova familija zapamtila mu je ove reči: "Ako me donesete mrtvog, sahranite me u Kučima".

Podsetimo, posmrtni ostaci Đorđa Božovića Giške preneti su 14. oktobra 2017. iz Beograda u Crnu Goru. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u selu Bezjovo u Kučima, u prisustvu porodice, prijatelja i saboraca.

Ovo je sestri ostavio u amanet

Njegova sestra Slavica je tada izjavila za medije:

“Pre nego što je otišao na ratište ostavio mi je u amanet da ga, ako pogine, prvo stavimo dva-tri meseca kod Belog u grob i da ga potom sahranimo u Kučima, u selu Bezjovo, na groblju koje se zove Martinika po istoimenoj crkvi koja je tu. Na tom groblju naš otac je pokupio kosti rođaka i sahranio u jedan grob. Giškina je želja bila da pored tog groba napravimo porodičnu grobnicu i da tu počiva”.

Inače, veliki udarac za njega bio je likvidacija bliskog prijatelja Branislava Matića Belog. On je ubijen na kućnom pragu avgusta 1991. Na sahrani Belog održao je emotivni govor u kojem je navodno rekao: "Idem na front iako znam da će me tamo ubiti. Neću da poginem u Beogradu, pa da posle pričaju kako je to zbog obračuna u podzemlju."

To se tad zvalo žestok momak sa asfalta

Đorđe Božović Giška rođen je 16. septembra 1955. u Peći, a potom se sa porodicom preselio u Inđiju. Posle smrti oca Giška se sa majkom Milenom i sestrom Slavicom se seli u Beograd.

Vreme je provodio na Voždovcu na kojem je sprijateljio sa Branislavom Matićem Belim. Tada postaje član bokserskog kluba Radnički. Kao tinejdžer u uličnoj tuči izboden nožem. Nakon što je preživeo povrede koje su bile opasne po život dobio je nadimak - Giška. Za njega se čulo kada je imao samo 13 godina. Tada je pobegao preko granice u Italiju - bez pasoša. Vratio se par dana kasnije.

O tome je počelo uveliko da se priča po Voždovcu, a neki kažu da se posle družio sa Borisom Petkovim i Rankom Rubežićem. Četiri godine kasnije otišao je preko i radio je po Austriji, Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji..

Prvi put uhapšen je u Belgiji 1974. Na slobodu je bio pušten posle šest meseci. Iz Belgije prelazi u Francusku, ali opet upada u problem. Navodno, pucao je na policiju u Parizu. Posle isteka kazne vraća se u Jugoslaviju, gde je ponovo dospeo u zatvor na kraće vreme.

Početkom 198o-tih godina prošlog veka, Gišku angažuje tadašnja Savezna državna bezbednost da u “interesu države” odradi neke poslove u zamenu za amnestiju i miran boravak u Jugoslaviji.

Početkom 1990-tih, kada je usledila priča o “žestokim momcima sa asfalta” dovodili su Gišku u vezu sa likvidacijom bivešg hrvatskog komunističkog funkcionera i direktora zagrebačke naftne kompanije INA Stjepana Đurekovića.

Uoči raspada Jugoslavije, Giška je sa svojom ekipom prišao Srpskom pokretu obnove Vuka Draškovića, a sa prvim izbijanjem srpsko-hrvatskih sukoba i puškaranja u leto 1991. Giška sa svojim nerazdvojim drugarom Branislavom Matićem Belim, koji je inače bio i jedan od finasijera SPO, osniva prvu paravojnu formaciju pod nazivom Srpska garda.

„Kao najveća stvar u vreme moje mladosti računalo se da treba biti od koristi komunističkoj državi, ići preko granice da se boriš protiv ustaša i političkih emigranata. To je bio san svakog beogradskog mangupa“, govorio je navodno Giška.

Na proizvke da je kriminalac javno je govorio:

- Onima koji me optužuju da sam kriminalac kažem: u Beogradu sam se pročuo kao dosta dobar bokser, vredan u školi, a željan svega. Hoću da se i provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći? Predloži ovaj ono, ajde sitno, ajde krupno, ajde pljačka… Krenuo sam iz neke želje za avanturizmom, za nekim glupiranjem, i toga se danas stidim. Ali ja to časno zovem pravim imenom.”

Inače, tada je formirana Srpska dobrovoljačka garda Željka Ražnatovića Arkana, kao protivteža Srpskoj gardi. Gišku je to navodno naljutilo pa je Arkana nazvao "tulumbarom", jer je ovaj otvorio poslastičarnicu u svojoj kući.

Na groblju u Beogradu zinuli od čuda kad su otvorili Giškin kovčeg

Još se pamti i prepričava događaj od pre nekoliko godina kad su ekshumirani posmrtni ostaci Đorđa Božovića Giške i njegovih roditelja - oca Gavre i majke Milene, na Centralnom groblju u Beogradu.

Kovčeg sa telom Božovića izvađen je u devet časova, a kada je otvoren, najuža rodbina i radnici koju su izneli sanduk zaprepastili su se onim što su videli - Giškino telo nije istrulilo.

To je pre pet godina za Kurir potvrdila Božovićeva sestra Slavica, koja je objasnila da u prvom trenutku niko nije mogao da poveruje svojim očima.

- Radnici su ga prvi ugledali! Onda su me pozvali da vidim. Šokirala sam se! Moj Đorđe posle 26 godina nije istrulio. Odmah su mi na pamet pale reči monahinje koja je uz oca Tadeja bila do smrti. Ona je pre nekoliko dana pozvala moju ćerku kada je saznala za ekshumaciju i rekla joj je: „Nemojte, deco, da se iznenadite kada vidite telo“ - priča Slavica Božović.

Ona je tada i opisala kako je izgledalo telo njenog brata.

- Izgledao je kao mumija. Koža je bila sasušena, donekle potamnela, ali nigde nije bilo truleži. Videla sam mu ruke i tetive na njima. Kada su ga radnici prebacivali u metalni sanduk, ništa se nije pomerilo... I sada mi odjekuju u glavi Đorđeve reči: „Biću jači mrtav nego živ!“ Ovo je samo potvrda da je sve što je govorio istina. Bog ga je blagoslovio, ja to znam - rekla je Slavica.

Na Centralnom groblju tada je bila i Tanja Matić, supruga pokojnog Branislava Matića Belog, Giškinog najboljeg druga.

- Svi smo se šokirali kada je otvoren kovčeg. Njegovo telo je bilo potpuno celo, jedino je odelo na nekim mestima propalo - rekla je tada za Kurir Tanja Matić.

Nakon što je telo prebačeno u metalni kovčeg, porodica i Giškini saborci krenuli su put Crne Gore, gde je Božović istog dana sahranjen u porodičnoj grobnici na groblju u selu Kuči.

Šta kaže nauka?

Naš istaknuti patolog i jedan od najuglednijih forenzičara, pokojni doktor Zoran Stanković, objašnjava da su se takvi slučajevi već dešavali.

- To znači da je u grobnici bilo strujanja vazduha i da je došlo do isušivanja posmrtnih ostataka, takozvane mumifikacije, pri čemu su mekotkivne strukture očuvane sasušene, skvrčene... Telo izgleda kao pergament hartije i na njemu mogu da se registruju povrede odranije - rekao je tada pokojni Stanković.

Kurir.rs/Facebook