POTRESNA SVEDOČENJA RODITELJA UBIJENE DECE IZ "RIBNIKARA": Bili smo srećna porodica, ne bojim se smrti, ne želim dugo da živim, želim da budem sa svojim detetom

Tri godine je prošlo od masovnog ubistva u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" koje je počinio tada 13-godišnji učenik te škole, unevši u skolu dva očeva pištolja i četiri Molotovljeva koktela. 

"Seo sam na zidić i plakao"

O tom danu koji je njihove živote promenio iz korena, prvi je govorio Ivan Božović, koji je tog 3. maja svoju ćerku odvezao u školu, a sa njom se čuo i neposredno pre ubistva.

- Taj dan je imala slikanje. Kasnila je. Poljubili smo se i otišla je. Zvala me je oko 8.33 i tražila hranu iz "Meka". Rekla je da je tradicija da dežurni učenici naruče "Mek". Rekao sam da ću joj doneti novac u povratku. Posle toga me je zvala supruga i rekla da se desila pucnjava u školi. Svašta mi je prošlo kroz glavu, ali nisam mislio da je pucnjava baš u školi. Ipak, bila je dežurna, sedela je blizu ulaza - ispričao je otac.

Kako je rekao, vreme je prolazilo u strahu. Odeljenje njihove ćerke izašlo je iz škole, a ona se nije javljala na telefon, kao ni njena razredna. Niko nije znao odgovore na njihova pitanja.

Išli su od bolnice do bolnice. Otišli su u svaku bolnicu za koju je rečeno da su u njoj zbrinuta povređena deca. U tom momentu još nisu znali da ima ubijenih. Do njih je, kao i do drugih roditelja, došla vest da je određen broj dece zaključan u fiskulturnoj sali. Ivan se nadao da je njegova ćerka tamo.

- Gajili smo nadu da će sve da bude u redu, a onda je do nas došla informacija da je Dragan ubijen.Ona je sedela u hodniku blizu njega. Potom smo saznali da je ubijeno osmoro dece. Novinarka mi je pokazala poruku da roditelji koji ne znaju gde su im deca treba da se jave u policijsku stanicu. Dao sam bratu ključ od auta, a ja sam trčao - dodao je.

Ispred policijske stanice je, kako je rekao, video je majku druge devojčice "i bilo mu je jasno šta se događa". U kancelariji je bila direktorka, koja mu je rekla da je identifikovala njegovu ćerku. Posle toga više ništa nije slušao.

- Zvao sam Ninu i rekao da naše ćerke više nema. Ona kao da nije razumela, rekla je da će brzo da dođe. Seo sam na zidić i plakao. Nina je došla, zagrlili smo se. Prišla je majka jednog deteta, njih dve su se zagrlile, iako se nisu poznavale. Svet nam se srušio - ispričao je Ivan.

Da su ga pre 3. maja pitali kako zamišlja život, rekao bi da ima sve. Sve to došlo je sa njihovom čerkom. Tada su, rekao je, postali prava porodica. Njihova ćerka bila je njihovo svetlo.

- Govorili smo sinu da ne zna koliko je srećan što ima sestru, a ona je njega obožavala. Bila je duhovita. Sin je maštao da ima kuće i automobile. Kada smo nju pitali šta će ona, rekla je da će da živi s bratom. Kuća je prazna bez nje. Ranije smo stalno išli u njenu sobu, ležali smo na njenom krevetu. Sada manje. Štitimo se na taj način. Kada se otvore ta vrata, suze same krenu. Najlepši deo naših života je gotov - ispričao je otac devojčice.

Govoeći o podorici masovnog ubice, rekao je da mu je smetala priča o uglednoj porodici, otac lekar, majka doktor nauka.

- Držali su oružje i municiju u kući. U njihovim iskazima se vidi da ne smatraju da su odgovorni, a kamoli krivi. U šta su mislili da će da im izraste dete ako mu u ruke daju mašinu za ubijanje? Rekao je da mu je dete upropastilo život. To je tvoje dete, pustio si ga niz vodu. Ako si odgovoran roditelj, morao si da vidiš da postoji problem sa detetom. Ne znaš da ti dete ne spava celu noć pred 3. maj, da ima pištolj u torbi, da pravi Molotovljeve koktele, a tražiš krivca u streljani - dodao je otac jedne od žrtava.

Istakao je da mu je njegova ćerka prva misao kad se probudi i poslednja kada legne i da je to "teg koji pritiska".

- Kada treba da identifikujete dete, to je strašno. Išli smo da je vidimo na njen rođendam, 6. maja. Odneli smo stvari. Uvek smo je mi oblačili, a sada je oblači neko tamo. Nina je rekla da je svoju ćerku prvi i poslednji put poljubila 6. maja - rekao je Ivan.

Razmišlja, rekao je, o tome kako bi rasla njegova ćerka, kako bi izgledala, o tome da njegova supruga Nina više nema ćerku koju je toliko želela, da njegov sin više nema sestru, a "toliko su mu pričali koliko je važno što ima sestru".

"Deo mene je otišao s njom"

Ivanova supruga Ninela Radičević opisala je kako je 3. maj izgledao iz njenog ugla. Rekla je da su do tog dana bili srećna porodica, da su suprug i ona imali dobre poslove i da im je bilo bitno da se bave svojom decom i izvedu ih na pravi put.

- Kad je otišla u školu čule su se sirene. Odmah sam pomislila da joj se nešto desilo, ali onda sam shvatila koliko je sati i da je ona već u školi. Otišla sam do prodavnice, kad me je zvala drugarica i rekla da je u "Ribnikaru" bila pucnjava i da će da čeka moju ćerku ispred škole. Izletela sam iz radnje i zvala Ivana. Rekao mi je da je dežurna - ispričala je majka u sudnici.

Dok je stigla do škole, sva deca iz odeljenja njene ćerke su več izašla. Iz ove perspektive joj je jasno da su svi već tada znali da joj je ćerka ubijena.

- Ja se tada vezujem za informacije koje meni odgovaraju. Znala sam da je sedela blizu Dragana koji je ubijen, ali sam to odbacila kao čaršijske priče. Ana je uvek verovala kad joj kažem da će sve da bude u redu. To sam govorila sebi dok sam išla ka bolnicama, a kroz sebe i njoj - dodala je.

Tada ju je, kako je ispričala, zvao suprug i rekao da njihove ćerke više nema.

- Ceo život se spremate za tu vrstu vesti, ali za roditelje, ne za dete. Stajali smo na ulici, a ja sam samo želela da uletim unutra da je nađem. Nisam želela da rade obdukciju, uzrok smrti je jasan. Nisam htela da je više diraju. Ipak, rekli su mi da moraju. Meni je ta škola sada kao sveto mesto, tu su naša deca otišla - rekla je Ninela.

Kako je rekla, nije znala da li ima snage da vidi svoju ćerku na njen rođendan. Drugarica joj je rekla da će da se kaje ako ne ode. Njena ćerka je izgledala mirno i to ju je smirilo. Posebno joj je strašan bio 8. maj, dan kada je krenula na sahranu svoje ćerke.

- Od 3. maja pijem lekove za srce, šećer, kosa mi je opala. Od 3. maja se osećam kao da je deo mene otišao s njom. Ja nemam suicidalne misli, ali samo hoću da budem s njom. Volim sina, ali tuga prevazilazi ljubav. Vreme nije saveznik, ne leči, ne bojim se smrti. Želim da budem tu za svoje dete, ali ne želim dugo da živim - dodala je.

"Videla sam fotografije"

Majka Andrije Čikića Suzana Stanković Čikić ispričala je da je njen sin bio jedinac i da je doneo svetlost u njihov dom.

- Bio je svestran, stimulisao nas je da budemo bolji roditelji, da se razvijamo. Kad je imao pet godina, pitao me je da ga vodim napolje. Bila sam umorna, ali sam videla da nije u pitanju dečji hir i izvela sam ga. Pitao je da mu kupim sladoled. Dala sam mu novac. Kad smo krenuli kući, ušao je u cvećaru i tražio crveni cvet za mamu. Rekao je da je to poklon jer sam ga vodila u park - počela je priču o svom sinu.

Imao je mnoga interesovanja. Od šeste godine je svirao klavir, bavio se fotografijom. Mnoge večeri provodili su uz klavir. Voleo je da putuje, radovao se jezičkom kampu u koji je trebalo da ide u junu te godine.

- Drugog maja je rekao da ga probudim ranije, da prvi čas ima istoriju, da ne sme da zakasni. Ostavili smo ga ispred škole. Okrenuo se i poslao nam poljubac. Ušla sam u ordinaciju, a posle 10 minuta me je zvao suprug. Rekao je da je bila pucnjava u "Ribnikaru" i da je krenuo ka školi. Mislila sam da je to ispred škole, ostala sam na poslu. Videla sam vesti i strah me je preplavio. Uhvatila me je panika i izletela sam napolje - dodala je.

Kao i drugi roditelji, obilazila je bolnice, verovala da je njen sin u sali za fizičko. Saznala je da je ubijen čuvar škole, ali joj je rečeno da nema ubijene dece. Dok je sa suprugom išla ka Tiršovoj, zvala ju je majka Sofije Negić i rekla da njene ćerke više nema. U tom trenutku na radiju su čuli da je ubijeno osmoro dece. Rekla je taksisti da vozi u policijsku stanicu.

- Trebalo je da identifikujem svoje dete. Taj dan je padala kiša. Išla sam sa takvim strahom od onoga što bih tamo mogla da vidim. Pokazali su nam naše dete u kesi za telo. Otišli smo na grobno mesto, a ja sam rekla: "Ne mogu ovde da ga sahranim, ovo izgleda kao groblje". Potom smo otišli na Lešće. Izgledalo je kao park. Ako treba da odaberem večni dom za svoje dete, neka izgleda kao park. Peglala sam detetu koncertno odelo, spremala cipele kao da ide na ekskurziju i stavila novac u džep da ima za čamdžiju - ispričala je u suzama.

Kako je rekla, na dan sahrane je njenom sinu kosa bila mokra. Neposredno pre toga su ga okupali. Zamolila je za fen, da sinu poslednji put namesti kosu. Ljubila ga je u čelo, kosu, lice, ruke. Govorila: "Ljubi majka ruke pijanističke". Kako je rekla, i sada čuje zvuk koji je napravio grumen zemlje koji je bacila u grob svog sina.

- Išla sam na groblje, lutala na mesta na koja je voleo da ide moj sin, samo da ne odem kući. Nisam smela da budem sama. Advokati su savetovali da ne gledamo foto dokumentaciju sa obdukcije, ali ja sam morala da vidim. Fotografije mog Andrije bile su poslednje. Videla sam fotografije sve dece. U njegovoj jakni se u predelu srca videla rupa od metka. Imao je rane na ruci i nozi - dodala je.

"Živeli smo za njega"

Suzanin suprug Miloš Čikić, Andrijin otac, rekao je da je njegova porodica sve slobodno vreme koje je imala provodila zajedno. Značilo mu je što je sin neke stvari pričao samo njemu.

- Sećam se da me je jedan dan zvao i rekao da ne planiram ništa. Isto je rekao i majci. Odvezao sam ga na prvu adresu koju je rekao. Rekao mi je da ostanem u kolima i izašao s majkom. Vratili su se sa kesom iz prodavnice tehnike. Onda smo otišli na drugu adresu. Tad je rekao mami da ostane u autu, a mi smo otišli u prodavnicu nakita da joj kupimo poklon. Sve je to kupio od svog novca. Rekao je da hoće da nam pokloni za sve što činimo za njega. Mi smo živeli za njega - ispričao je.

Kada mu je kolega 3. maja rekao da je u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" došlo do pucnjave, dobio je napad panike. Sin mu se nije javljao, ali mislio je da su izašli iz škole i ostavili stvari u učionicama.

- Video sam da je ulica puna policije i naroda. Počeo sam da se tresem od straha i hladnoće. Niko ništa nije znao. Zvali smo roditelje druge dece iz odeljenja i shvatili da su njihova deca već stigla kući. Stalno su se smenjivali strah i nada. Kada smo shvatili da nije u Urgentnom centru, nisam znao da li da odahnem jer nije ranjen ili da paničim jer ne znam gde je - ispričao je.

Kada je usledio poziv Sofijine majke, Miloša razum nije hteo da sluša. Insistirao je da idu u Tiršovu, a ne u policiju.

- Jedva sam hodao, ceo sam se tresao. Raspao sam se, okolina je prestala da postoji. Kada je došao momenat identifikacije, plašio sam se da ga vidim, ali sam znao da moram. Rekli su da je ubijen, ali ja to nisam video - dodao je.

U vreme kada je Andrija sahranjen, njegovi roditelji i dalje nisu znali kako je ubijen. Zato su pogledali već spomenutu foto dokumentaciju kako bi dobili odgovore na brojna pitanja koja su imali.

- Slike ubijene dece koja leže po podu su nešto najstrašnije što sam video u životu.Mislio sam da ću da puknem od bola. Shvatili smo da je Andrija uspeo da izbegne prvi metak. On je završio u stolici. Drugi ga je pogodio u nogu, a treći je prošao kroz ruku i srce. Bio je stravično precizan. Gađao je u glavu i srce. Oni su za njega bili pokretne mete - rekao je otac.

Tišina u njihovom stanu i dalje para uši. Nema klavira, Miloš nema s kim da razgovara o tome koji je foto aparat bolji, nema kome i čemu da se nada. Često ne može da ustane iz kreveta, a kaže da nema ni zbog čega.

- Teško mi je da idem na mesta koja je Andrija voleo. Ne postoji ništa što me pokreće u životu. Bolno je videti opravdavanje zločina - rekao je.

Pred sudom su iskaz dali i roditelji ubijenog čuvara škole Dragana Vlahovića.

- Izgubio sam sina jedinca, ne znam šta da kažem. Živeli smo u istoj kući, on je za mene bio najbolji čovek. Oboleo sam od kad sam ga izgubio - rekao je Draganov otac Živorad.

Njegova majka Kosa govorila je sa mukom o svom sinu i bolu koji suprug i ona osećaju nakon njegovog ubistva.

- Ja osećam veliku bol, živeli smo zajedno, bili smo srećna porodica. On je mnogo voleo decu, stalno ih je nosio. Voleo je i svoj posao. Kada se sve desilo, bili su iz njegove firme, doneli su pomoć. Hvala im. Bio je velik, jak, hrabar čovek. Nisam sigurna da sam ga ja tako vaspitala, mislim da ga je Bog takvog poslao. Nadam se da će me Bog uzeti, da me on štiti gore, kao što je ovde. Trudili smo se da mu sve obezbedimo, sredili smo mu sprat u kući. Bili smo porodica. Sada je sve drugačije - ispričala je.

"Rođena je jer je trebala ovom svetu"

Majka ubijene Eme Kobiljski istakla da u njoj kuljaju emocije koje nema s kim da podeli i da joj je važno da kaže ono što joj je na duši.

- Ema je bila naša treća sreća. Imala sam dve neuspele trudnoće. Dobili smo je uz ozbiljne terapije. Prevremeno je rođena, nije samostalno disala, imala je upalu pluća, gledali su da li postoji izliv krvi na mozak. Brinuli smo da li će da preživi, da li će moći sama da jede, da se razvija, strepnje su bile jake. Ona je veliki borac i sve je pobedila. Bog ju je sačuvao. Rođena je jer je trebala ovom svetu. Govorila sam joj je da je ona moj dar od Boga i neostvareni san - ispričala je majka.

Kako je rekla, molila se da ima barem jednu ćerku. Govorila je ćerki da je baš nju želela, a Ema je bila srećna.

- Nisam znala da li sam nezahvalna ako želim još jedno dete. Nisam htela da Ema bude sama. Prošla sam istu terapiju, isti inkubator. Bog je bio milostiv, otpočeli smo sreću u četvoro. Do 3. maja smo živeli život ispunjen ljubavlju i zajedništvom. Ema je rasla uz sestru, roditelje, rodbinu, prijatelje, kumove. Kad god bi videla da se neko grli, trčala je da zagrli taj zagrljaj. Kao da je grlila ljubav koju vidi ispred sebe - dodala je.

Bila je ponosna što je njena ćerka naučila da bude odgovorna, 1. i 2. maja je posmatrala svoje ćerke i rekla suprugu da joj se "plače koliko su dobre". U ta dva dana videla je da su njene ćerke stasale.

- Zahvalna sam Bogu za ta dva dana i stalno im se vraćam. Desilo se sve što je trebalo da se desi u njenih 13 godina. Nije uskraćena za emociju, toplu reč, zagrljaj. Ne osećam da sam mogla više od toga. Dragan nije imao taj 1. i 2. maj. Ja sam ih imala, ali nije dovoljno, nije mi lakše nego njemu. Dan pred povratak sa raspusta u školu Ema je prvi put isfenirala kosu, jer se spremala za slikanje u školi. Bila je presrćena. Rekla mi je: "Ti ćeš mene sada stalno ovako da feniraš" - dodala je.

Decu je u školu ispratila rečima da treba da budu ljudine, da se ne dele i da pomažu drugima. Kako je rekla, Ema je otišla kao ljudina.

- Tog 3. maja sam ustala u sedam sati. Ema me je dočekala spremna. Stavila je maskaru, sjaj za usta, korektor. Ustala je u pola sedam kako bi prva zauzela kupatilo da bi se spremila za slikanje koje je jedva čekala. Spakovala je sjaj i četku za kosu koju je nastavnik geografije kasnije tog dana pronašao pored njene klupe. Otišla je, ali se vratila jer je zaboravila kartone za tehničko - ispričala je.

Nina je krenula na posao u Pančevo, kada je u 8.48 sati dobila poziv da se u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" dogodila pucnjava.

- Mama Emine najbolje drugarice me je zvala da me pita da li se Ema javljala, rekla je da je bila pucnjava u školi, da trči tamo. Nekontrolisano sam se tresla. Na Pančevačkom putu sam naišla na policijsku kontorlu. Stala sam ispred njih i počela da trubim da dođu do mene, nisam mogla da izađem iz auta. Zamolila sam policajca da preko motorole pita da li je bila pucnjava u školi - dodala je.

Policajac joj je rekao da je ranjen čuvar škole, ali da su sva deca dobro. Nina nije mogla da drži ruke na volanu. Kada se sabrala, okrenula se i vratila za Beograd. Usput zove roditelje i govori im da idu ispred škole i čekaju njene ćerke.

- Ne znam kako sam tako unezverena uspela da izguram vožnju. U jednom momentu mi je komšija, kog ne poznajem, ponudio da me odveze do škole, jer je čuo kako na telefon pričam da ne znam gde je Ema. Trčim do škole i prvo što vidim je velik broj ljudi i Hitna pomoć. Nisam očekivala da to vidim. Na ulazu u školu sam videla Emine drugarice u kolima Hitne pomoći.Tresle su se, košulje su im bile kravave. Rekle su da je dečak pucao i da su pobegle - ispričala je.

Kao da nije razumela šta su joj drugarice njene ćerke rekle. I dalje je čekala čerku ispred ulaza u školu. Cela se tresla. Kada je njena mlađa čerka otišla, mogla je, kako je rekla, "da se prepusti strahu i agoniji neizvesnosti" jer u blizini nije bilo nikog zbog koga je morala da bude jaka.

- Stižu informacije da je njen drug iz odeljenja pogođen u nogu, da je ranjena nastavnica istorije. Znala sam da je prvi čas imala istoriju jer je učila i rekla da joj fale dva plusa za veliku peticu. Kada je sve prošlo, pitala sam da li je odgovarala, rečeno mi je da je sve znala. Ona je stigla da ispuni sve što je sebi zacrtala za taj dan. Nije je bilo ni u Tiršovoj, ni u Urgentnom centru. Mnogi su hteli da me voze do bolnica, ali ja sam morala da budem ispred škole, da je zagrlim kad izađe jer se sigurno mnogo uplašila. Prijateljica iz MUP mi je rekla da izvode decu iz fiskulturne sale. Pomislila sam da je Ema završila tamo dok je bežala, ali ona nije izašla - dodala je.

Nije joj, kako je rekla, palo na pamet da se njenoj ćerki nešto desilo jer je Ema bila hrabra i jaka i pobedila je sve što je život stavio pred nju. Pitala je prijateljicu da proveri sa kolegama da li u školi ima još dece. Javila joj je da su rekli da ima. Nije im poverovala, ali je prenela informaciju. Nina je to mogla da čuje u njenom glasu, ali je odbacila mogućnost da se njenoj ćerki nešto desilo. Bila je ubeđena da mediji iznose neistine kada je izašla vest da je ubijen čuvar škole i osmoro dece.

- Ispred policiske stanice je bio kordon policajaca. Rekli su mi da moram da čekam da me prozovu. Što bi me prozivali? Šta treba da se desi da bi me prozivali? Nisam znala zašto sam tu i zašto ne mogu da uđem. Izašao je jedan otac kog nisam poznavala. Bio je to Ivan Božović. Videla sam da plače i pitala sam ga zašto plače. Pogledao me je u čudu, pogledom koji govori: "Kako nisi shvatila do sada?" Rekao je da mu je ćerka ubijena - rekla je Nina.

Tek tada je Ninin um počeo da osvešćuje ono što joj je telo sve vreme govorilo. Nije stigla ni da procesuira ono što joj je rečeno, kada su je prozvali.

- Prestala sam da razaznajem zvukove, nisam videla jasno. Popela sam se na drugi sprat. Slikovito sam osećala šta znači ona izreka da ideš kao jagnje na klanje. Čekala sam da inspektor počne. Kada je izgovorio "žao mi je", pustila sam krik koji sam gušila satima. Posle "žao mi je" više ništa nisam čula. Neko me je izveo iz policijske stanice, gde sam se zagrlila sa drugim roditeljima, ali se od šoka ne sećam ko je bio tu. Zvala sam porodicu da kažem da je Ema poginula. Samo se sećam da sam ljudima redom slala poruke: "Ema je poginula". Poslala sam na desetine poruka, u svakoj su pisale iste tri reči. Ema. Je. Poginula - dodala je.

Nina je, nakon saznanja da joj je ćerka ubijena, pala na kolena ispred policijske stanice.U isto vreme, čuvši vesti, njena majka je pala ispred škole,a otac ispred apartmana u Rumuniji u kom je boravio.

- Nisam mogla da shvatim konačnost tog stanja. Ovo je jedna tačka iz koje nema dalje. Ja sam to tada razumela i osećala, ali nisam mogla da prihvatim. Kada smo otišli na identifikaciju, došla je doktorka koja je majka Draganovog bivšeg igrača. To je poznato lice koje vama ide u zagrljaj. Drugačije je kada se u takvom trenutku pojavi poznato lice. Bila je mirna. Utešilo nas je što na njenom licu nije bilo grča. Kada smo otišli na grobno mesto mojih roditelja, razmišljali smo o tome da li ćemo svi da stanemo tu. Bilo nam je bitno da održimo zajedništvo. U tom danu smo našli mir jer smo shvatili da ćemo jednog dana svi da budemo zajedno. Naše porodične želje su se promenile. Grobnica, kovčeg... To je postalo najvažnije - rekla je Nina.

Na dan sahrane je imala jednu poruku za svoju porodicu i zamolila ih je da joj tu istu poruku tokom dana ponove koliko god puta da je potrebno ukoliko posustane. Poruka je glasila da im se najgore već desilo, da sahrana nije strašnija od onoga što se već dogodilo. To joj je pomoglo da se bori protiv straha i to je bio racionalni plan porodice kako bi preživeli 6. maj.

"Bila je moj život"

- Imali smo bajku od života. Ništa nam nije falilo. Uživali smo u svakoj sekundi. Mi smo bili svesni toga i trudili smo se da sreću stalno održavamo. Ema je bila i moja treća sreća. Dobili smo je iz trećeg puta. Kada se Ema rodila, počela je jedna od najvećih ljubavi u mom životu. Od kad je bila beba, bili smo veoma povezani. Razumeo sam je od prvog dana. Uvek smo bili par u društvenim igrama, ona je insistirala na tome - ispričao je u sudu Emin otac Dragan Kobiljski.

Trećeg maja je bio u inostranstvu, radio je u Rumuniji. Supruga ga je probudila pozivom, plakala je. Rekla je da je u školi bila pucnjava i da je ranjen Dragan Vlahović, čuvar škole. Osećao je nelagodu kakva mu se nikada do tada nije javila.

- Pratio sam situaciju na mrežama. Video sam vest da je ubijen Dragan i osmoro dece. Nina mi se nije javljala da kaže da je našla Emu. Pojavila se Ninina slika na portalu. Zvao sam kuma, pitao da li je to ona na slici. Slagao je da nije. Pitao sam ga šta lupaju mediji, rekao mi je da u pitanju informacija iz policije. U međuvremenu sam saznao da je pucao u učionici u kojoj je bilo odeljenje moje ćerke. Počeo je da me guši stan, izašao sam da šetam, poneo sam mobilni. Bio sam sam kada je Nina javila da nam je ćerka ubijena. Pao sam. Pitao sam zašto. Ostao sam da ležim - dodao je.

Tada je smogao snage da pozove jednog od igrača iz odbojkaškog tima koji je iz Srbije i rekao je da mu je ćerka ubijena. Žena ga je zamolila da ne vozi u takvom stanju, te ga je do Srbije dovezao igrač.

- Kad sam u inostranstvu, često joj pišem poruke na Viberu. Često vidim da gore piše da je poslednji put na mreži bila pre dugo vremena i ta sitnica me strašno zaboli. Nemam mir. Čim se završi utakmica na kojoj smo postigli dobar uspeh, izađem napolje da popričam sa Emom, da joj se zahvalim na zaštiti. Ema je osoba koja je mene volela najviše na svetu - rekao je Kobiljski.

Kako je rekao, uznemirava ga i zabrinjava mogućnost da će porodica Kecmanović u nekom momentu da bude na slobodi. Jako se plašim da će i dalje da žive po istim pravilima i u isotm ambijentu - sa pištoljima, municijom i Molotovljevim koktelima u kući.

- Čovek koji je stvorio zločinca govori da mu ne diraju porodicu, a on je naše porodice uništio. Uznemirava me da takav čovek kaže "nisam kriv". Čovek koji je nesposoban za vojsku, ali ima arsenal oružja u kući, lekar je, a ima bolesnika u kući. Emin izbor je bio da stane ispred njega. Mene je Ema prevazišla u hrabrosti. Ja to ne bih smeo - zaključio je.

"Čekala sam da se vrati"

Dragana Anđelković pred sudom je ispričala da teško podnosi sve što se dogodilo tog 3. maja, kada je izgubila svoju ćerku.

- Uvek sam htela veliku porodicu, imam troje dece. Mara je bila srednje dete. Da nije bilo mojih sestara i Brankove sestre, koja je sa nama žive dva i po meseca nakon što smo izgubili ćerku, ne znam kako bih preživela. Slomljena sam, nikada neću uspeti da se sastavim. Praznici i rođendani mi jako teško padaju. Svake godine su slavili Novu godinu kog nekog drugog iz društva. Doček 2024. je trebalo da sa društvom slavi kod nas. Bili smo srećni zbog toga - ispričala je pred sudom.

Za ćerku kaže da je "bila svoja", da je brzo posle kretanja u školu sama ispunjavala sve školske obaveze, bez roditeljske pomoći.

Kako je ispričala, htela da je da u Austriji ostanu duže, ali njena ćerka je insistirala da se vrate kako bi 3. maja išla u školu jer nije želela da propusti slikanje. Sa Andrijom Čikićem, koji je takođe nastradao u pucnjavi 3. maja, i njegovim roditeljima provela je 1. maj.

Kada je krenula u sedmi razred, Dragana je manje-više znala ko je u odeljenju njene ćerke. Istakla je da dečaka koji je pucao u školi njena ćerka nikada nije spomenula. Nije znala da je u odeljenje njene ćerke došao dečak iz drugog odeljenja.

- Javljala mi se svaki put kada stigne u školu. Tog 3. maja sam joj nameštala frizuru, ali se njoj to nikako nije sviđalo. Rekla sam joj da treba da krene u školu da ne bi zakasnila. Nisam je ni poljubila. Sin je zvao u 8.40 sati i rekao da misli da se puca u školi. Čula sam decu iz njegovog odeljenja kako plaču u pozadini i razrednu koja pokušava da ih smiri. Čula sam da je rekla da je zaključala vrata i da se spuste ispod stolova. Rekao mi je da je u školi i ime dečaka koji je pucao. Brat njegove najbolje drugarice pobegao je među prvima i javio sestri šta se dešava - dodala je.

Njen suprug je krenuo ka školi, a ona je sve vreme ostala na telefonskoj vezi sa sinom. Suprug joj je u jednom momentu javio da je čuvar škole Dragan Vlahović nastradao. Nije verovala da tako nešto može da se desi u školi.

- Dragan je pamtio ime svakog deteta, znao im je braću i sestre. Branko je javio da su neka deca povređena i da hoće da ide u bolnice da nađe našu ćerku. Rekla sam da sačeka da dođem do škole, da je sigurno uplašena i da neko mora da je sačeka ispred škole. Videli smo policiju i Hitnu pomoć. Čekali smo na malom ulazu. Mislim da nisam poznavala nikog od ovih roditelja. Sve vreme sam se tresla. Na ćerkin broj se niko nije javljao, zvala sam na hiljade puta. Četiri sata smo čekali bez informacija. U međuvremenu sam čula da su neka deca ranjena. Radovala sam se jer sigurno nije bilo u pitanju moje dete. Ona je snalažljiva. Sigurno čeka unutra da da izjavu - rekla je Dragana.

Do nje je došla informacija o tome da je ranjena nastavnica istorije. Shvatila je da možda ima još nastradalih. Potom je stigla vest da svi koji nisu pronašli svoju decu odu u policijsku upravu Vračar.

- Branko je otišao. Došao je inspektor, pričao sa mojim zetom, videla sam da on počinje da plače. Ipak, nije mi rekao šta se dogodilo. Sin je nazvao Branka da pita gde su ćerka i on. Suprug je zatražio da razgovara sa mnom. Rekao mi je da su vesti katastrofalne. Pala sam i molila ga da mi kaže da vesti nisu katastrofalne. Pošto nije hteo to da mi kaže, bacila sam mobilni telefon. Pokušala sam da uđem u školu, ali su mi rekli da u njoj više nema nikoga. Nisam želela da idem kući. Sela sam na klupu, a sin me je grlio i ubeđivao me da krenemo. Ne znam ni ko me je odvezao do kuće - dodala je.

Čekala je da se njena ćerka vrati. Oko ponoći je počela da brine da joj je hladno, gde god da je.

- Šalili smo se, govorila je da nikada neće da ode iz naše kuće i da će uvek da bude tu. Nisam želela da idem na identifikaciju tela, ali sam otišla jer bih, da sam tada ostala kod kuće, i dalje čekala da se vrati. Rekla sam da to nije ona, ona je nosila naočare, nikada ih nije skidala. Branko je potvrdio da je ona, pitala sam se šta to priča. A onda su nam dali njene stvari, među kojima su bile i naočare. Tada sam shvatila da je to ona - ispričala je majka.

Kako je ispričala, ceo njhov život se raspao.

- Kao školjka sam spolja, a unutra nema ničega. Sve se rasprsnulo u deliće i to nikada ne može da se popravi. Svaki dan umrem i vratim se i tako iznova. Njegovi roditelji kažu da nisu odgovorni. Ko je onda odgovoran? Kako psiholog i pedagog i dalje rade u školi, a našu decu nisu sačuvali? Škola je nastavila da radi posle sedam dana, a savet roditelja ima neke sulude ideje da je to i dalje škola, a ne mesto zločina - dodala je.

"Moja ćerka je sa mnom i danas"

Branko Anđelković ispričao je pred sudom kako je za njega izgledao 3. maj. On je otišao pred školu. Tamo su mu rekli da se još oko 60 dece nalazi u školi na ispitivanju, jer su bili svedoci pucnjave. Krenuo je u bolnice. U Tiršovoj je sreo oca Sofije Negić. Njegova ćerka nije bila tamo. Potom je otišao u Urgentni centar, ali ni tamo je nije bilo.

- Kada sam dobio informaciju o tome da je u školi još oko 60 dece, mislio sam da je to neko normalno ispitivanje. U međuvremenu me je pozvao policajac iz Tiršove i rekao da se javim u policijsku stanicu Vračar. Penjem se na drugi sprat, tamo je Hitna pomoć. Sve mi je bilo jasno. Znao sam da neće na dobro da izađe - ispričao je Anđelković.

Njegova supruga, kako je rekao, nije želela da prihvati informaciju da im je ćerka ubijena. Ipak, kako kaže, njegova ćerka je "sa njim i danas".

- Zločin nije počinio klinac, nego dresirani vojnik. Ne može neko posle tri odlaska u streljanu da pogodi sa toliko metaka. Ujutru pijem kafu i gledam njene slike. Popričamo. To mi je način da komuniciram sa njom - dodao je.

On se osvrnuo na reči oca dečaka, Vladimira Kecmanovića, da je njegova porodica upropašćena.

- Šta je sa ovim upropašćenim porodicama i stotinama drugih ljudi? Ja bežim od realnosti, toga sam svestan. Ne znam kada će da me stigne posttraumatski stres - zaključio je.

"Dok sam ja doručkovao, on je pucao"

Slobodan Negić bio je jedini koji je svoje svedočenje izneo stojeći za sudskom govornicom. On je opisao sreću koja je ušla u njegov život kada se rodila Sofija.

- Krajem aprila 2009. godine smo dobili ultrazvuk na kom je bilo jedno zrno graška. Tada sam Sofiju prozvao Graška. Milanka i ja bili smo mama i tata Graška. Ja sam, ušavši u svet glume, prerano odrastao. Sa Sofijom sam proživeo detinjstvo i odrastanje kako treba. Kad sam je prvi put video, nešto se dogodilo u meni. Prva Sofijina reč bila je tata. Milanka i ja smo bili tim, prijatelji, u podizanju tog deteta. Razveli smo se zbog naših različitosti kada je imala pet godina, a jedini moj zahtev kada smo se razišli bio je da mi se ne ograničava vreme sa Sofijom. Jedini njen je bio da, ako u pola noći osetim potrebu da vidim Sofiju, dođem - ispričao je.

Kako je rekao, Sofija je bila najbolje od njegove supruge i njega.

- Ne kajem se što nisam proveo više vremena sa njom jer jesam. Sofija je kao mala objasnila razliku između tate i oca. Rekla je da je otac staratelj, a da je tata titula koja se zaslužuje. Ona je pisala tata sa velikim t i ja sam na to ponosan. Imao sam operacije kičme, bilo mi je taško. Tada mi je rekla da mi svi pomažu jer ne odustajem i da sam ja njen heroj. I danas se vodim time. Heroji ne odustaju - dodao je.

Da se u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" 3. maja dogodila pucnjava javila mu je bivša supruga Milanka. Drugarica njegove ćerke javila je da je videla da je Sofija ranjena pored toaleta u školi. Išao je u bolnice dok je Sofijina majka bila ispred škole.

- U međuvremenu sam saznao da ima osmoro ubijenih. Milanka je javila da Sofije nema. Onda me je pozvao policajac kom sam ostavio broj telefona u Urgentnom centru. Uputio me je u policijsku stanicu. Portir u policijskoj stanici me je gledao zaleđeno. Kada sam video njegov pogled, znao sam da nije dobro. Kad su nam saopštili šta se dogodilo, u glavi sam čuo samo: "Gotovo je". Ipak, otišli smo u kliničko-bolnički centar jer smo čuli da je tamo devojčica koja je ranjena u ruku i pomislili smo da je to možda Sofija. Ipak, nije bila tamo - ispričao je.

Njegova ćerka išla u odeljenje VII4. Slobodan je ubeđen da je ona krenula da vidi gde je dečak iz drugog odeljenja koji joj se dopadao. Takođe, ubeđen je i da ona nije istrčala iz toaleta jer se uplašila, već zbog toga što je želela da vidi šta se u školi dešava.

- Dok sam ja doručkovao, Sofija je izašla do toaleta i tada je on iz tatinog pištolja pucao u nju. Tu je bio kraj. Ponekad dođe dan kad ne plačem. Jako je teško suočiti se sa realnošću da je dečak od 13 godina sa tatinim pištoljem ubio devetoro dece i čuvara škole. I ja sam pomišljao kakvi su to ljudi koji kažu da se ne osećaju krivim. Onda sam zamislio da je Sofija uzela moje oružje, da sam je, umesto u park, vodio u streljanu, da je ona ubila 10 osoba. Pomislio sam da bih ja otišao sam i rekao da, šta god ljudi kažu, to neka mi se dogodi. Ja ću nastaviti da se borim iz poštovanja prema svom detetu i jer sam ja bio njen heroj - dodao je.

On je istakao da biti roditelj deteta koje je izvršilo zločin "stravično samo po sebi".

- Ljudi koji se ne osećaju krivim nisu psihički zdravi. Voleo bih da vidim javno psihijatrijsko veštačenje roditelja, ali i deteta - zaključio je.

"Dok moje dete leži, ja odgovaram..."

- Sofija je bila nestvarno stvorenje. Kada se rodila pitala sam se da li je moguće da se nešto toliko voli. Oplemenila bi svaki prostor u koji bi ušla. Svi vaspitači govorili su da ne voli da se svađa i da je uvek medijator kada se drugi posvađaju - ispričala je Sofijina majka Milanka Negić.

Kada su se Slobodan i ona razveli, kako je ispričala, prihvatili su još veću odgovornost prema detetu.

- Kada smo vreme provodile same, to je bilo izuzetno. S druge strane, Slobodan je sa njom provodio sve svoje slobodno vreme. Kad se njih dvoje sretnu, to je bila neverovatna količina sreće. Svi su govorili o tome koliko joj je bio posvećen - dodala je.

- Sofija nikada nije spomenula dečaka. Nisu išli u isto odeljenje. Čula sam da je stalno govorio o tome da su njegovi roditelji važni i da je pričao o oružju i streljani - dodala je.

Poslednji put je ćerku videla 2. maja oko 17 sati, kada je otišla iz vikendice za Beograd. Nije želela da propusti slikanje. Kobnog 3. maja ustala je uznemirena, skuvala kafu, a onda oko 9.10 sati videla poruku prijateljice koja ju je pitala šta se dešava i rekla da je bila pucnjava u školi.

- Dok moje dete leži, ja odgovaram: "Svašta, kakva pucnjava u školi?". Pisala sam u roditeljskoj Viber grupi, niko nije znao šta se dešava, nisu se čuli sa decom. Poslali su da su deca u sali, a meni se Sofija nije javljala - ispričala je.

Kako je objasnila, čula se sa Sofijinom drugaricom koja joj je rekla da su bile u toaletu kada je počela pucnjava.

- Rekla mi je da je čekala Sofiju ispred kad je počela pucnjava. Sakrila se u kabinu pored i popela se na wc šolju. Govorila je Sofiji da ne izlazi, ali ona je nije čula od pucnjave. Sofija je istrčala. Rekla je da je videla Sofiju da leži pored klavira, ali da su u školi rekli da nema povređenih. Kada sam je pozvala drugi put, rekla mi je da je videla da je Sofija pogođena u ruku, da ne brinem. Suprug mi je javio da na televiziji ide kajron da se svi koji ne znaju gde su im deca jave u policiju. Slobodanu je to isto javio policajac kom je ostavio svoj broj u bolnici. Sedela sam tamo i razmišljala o tome da če da mi kažu najgore vesti. Kada smo ušli, rekli su: "Nažalost, nemamo dobre vesti". Vrištala sam, šetala po prostoriji, Slobodan je pao na kolena. Rekli su da su sigurni da je to ona - ispričala je Negić.

- Osećam se mrtvo, mrtav čovek hoda. Jedino kad se baš udubim u igru sa sinom mogu da se isključim na kratko. Muziku slušam na silu jer je to moja veza sa Sofijom, ali ne čujem je i ne osećam isto. Idem na skijanje na silu jer smatram da nije u redu da to uskratim sinu, iako sam prvobitno mislila da nikada više neću otići na skijanje. Sve je na silu, ništa više nije spontano. Vreme ovo sigurno neće zalečiti. Igor Jurić je bio u pravu kada je rekao da je vreme najgori neprijatelj - rekla je.

Kako je ispričala, Sofijina soba i dalje je u istom stanju u kom je bila tog 3. maja.

- Svako jutro uđem, upalim svetla, upalim njen telefon i pustim muziku. Poljubim njenu sliku, popričamo. Uveče ugasim svetlo, ugasim telefon, pozdravimo se - zaključila je.

"Pokušavam da živim, ali mi ne ide"

Bojan Asović istakao je da je njihovo prvo dete bilo njihov svet. Ispričao je da su bili blagi prema svojoj deci, da su se svakog dana trudili da budu dobri roditelji.

- Svu svoju ljubav i snagu video sam u porodici, sve do 3. maja. Moja ćerka je bila nestvarna devojčica, tako mala, a tako velika. Oduševljavala me je. Sve za šta smo živeli uništeno je 3. maja. Ne možemo da se izborimo sa tugom. Ona je bila moje sunce. Ja sam 3. maja umro. Pokušavam da živim zbog sina, ali mi ne ide - ispričao je.

Kako je rekao, "kad je njegova ćerka pričala, on je stajao mirno". Svaki dan je žurio da stigne kući u srćeu koja ga je čekala. Danas gleda da je što manje kod kuće. Ne podnosi da bude sam, kada mu supruga i sin nisu tu.

- Kad pričam o njoj, kao da se od nje opraštam, a to ne želim. Znam da ću ponovo da je vidim. Trećeg maja sam bio u Nikšiću. Čim me je nazvao prijatelj, krenule su mi suze, a nisam još ni znao šta se desilo. Bilo mi je teško što nisam u Beogradu. Moja surpuga Marija mi je rekla da ide u policiju. Tog dana sam išao da tražim ćerki grob, supruga nije mogla - dodao je.

Kivan je jer je škola samo sedam dana posle masovnog ubistva ponovo počela da radi.

- Kao da nam poručuju da se ništa nije desilo - ispričao je.

"Tog dana sam umrla"

Njegova supruga Marija ispričala je da mozak ne može da prihvati da govori o ubistvu deteta u osnovnoj školi.

- Moja ćerka je od jaslica imala osećaj za druge. U vrtiću su mi se roditelji zahvaljivali jer je pomagala drugoj deci. Isto je bilo i u školi. Kada su bile svađe sklanjala se. Bila je moj kiseonik. Vreme s decom mi je bilo najlepši deo dana. Deca su mi smisao života. Tog dana sam otišla na posao. Ćerka mi je poslala poruku da je dežurna. Iznerviralo me je što su nosile torbe jer kad su dežurni ne nose knjige. To je bilo naše poslednje dopisivanje - ispričala je.

Kako je rekla, kada je čula za pucnjavu "noge su joj se odsekle". Znala je da njena ćerka sedi na ulazu u školu. Vrisnula je, tražila je od kolega da je voze do škole.

- Pitala sam psihologa škole gde je moja ćerka, a ona je ćutala. Za sina sam odmah znala da je dobro. Tog dana sam umrla. Kolege su me nosile do kola kada sam pošla u policijsku stanicu. Ko je takao moju ćerku? Ko je smeo da je dira? Otišla je u školu vesela i nežna, osećajna i puna empatije. Živite za tu decu, učite ih pravim vrednostima i odjednom je nema. Mi smo 1. i 2. maja igrali "Ne ljuti se čoveče", dok je porodica Kecmanović pravila Molotovljeve koktele. Ja sam policajka i moja deca nisu videla pištolj. Doktor je ponosan što je imao arsenal oružja - dodala je.

Istakla je da "razume da roditelji dečaka ne osećaju krivicu" i dodala da je "to bolesna porodica".

- Posle sedam dana se krenulo u školu. Ja sam se osećala kao da ću da umrem. Ne znam kako sam živa. Svaka nova odluka je kopanje po živim ranama. Osećam beskonačnu tugu, ne znam kako će to da utiče na mene ni psihički, ni fizički - ispričala je majka.

"Naša deca su bila mrtva, niko nije hteo da nam kaže"

Poseban parnični postupak vođen je po tužbi ubijene Adriane Dukić. Svedočenje roditeljima na tom suđenju bilo je jednako potresno kao i u parničnom postupku po tužbi porodica ostalih devetoro ubijenih.

Adrianin otac je istakao da ne poznaje Vladimira i Miljanu Kecmanović, kao i da mu ćerka nikada nije spomenula njihovog sina. Ispričao je da su odnosi u porodici bili skladni i da je živeo sa suprugom Biljanom i troje dece.

- Mi smo rođeni u Francuskoj, nismo ranije živeli u Srbiji. Pre tri i po godine smo odlučili da se preselimo u Srbiju, u Francuskoj je brz život, radili smo 12 do 14 sati, došli smo ovde jer smo želeli više da se posvetimo deci. Bili smo vezani za Vojvodinu, vaspitani smo u duhu tradicije, zajedništva, tamo smo se osećali kao stranci, Ja sam mlad ostao bez oca, hteo sam maksimalno da se posvatim svojoj deci - rekao je Dane Dukić.

Kako je ispričao, cela porodica je došla u Srbiju i deca su zbog toga bila jako srećna.

- Svako leto išli smo u Srbiju i Hrvatsku. Ipak, dolazak se na kraju ispostavio kao loša odluka. Hteo sam da deca imaju više slobode. Došli smo 2020. godine. Plan je bio da dođemo na godinu dana, pa da, ako se desi dopadne da ostanemo. Prvih godinu dana su deca išla u privatnu školu. Manje je dece i da bolje nauče srpski. Nisu se uklopili sa decom bogataša. Deca posle godinu dana nisu htela da se vrate za Francusku i ostali smo. Svake nedelje smo išli kod Biljaninih roditelja na ručak. Moja porodica je bila moj stub - dodao je.

Ispričao je da je deci "Ribnikaru" išlo lakše. Svima je bilo interesantno što su došli iz Francuske. Kako je Dane rekao, bilo mu je zadovoljstvo da decu svaki dan vozi u školu.

- Adriana je najstarija, bila je stub između drugo dvoje dece. Ona je znala kako da pazi na njih, znala je da može da izbalansira. Svako jutro sam zahvaljivao Bogu što su mi deca živa i zdrava i što ih imam. Deci je prijalo što im posvećujemo više vremena. Išli su u školu zajedno, sa osmehom. Ni u jednom momentu nisam osećao da nisu srećni. Bili smo skladna porodica, uživali smo u malim stvarima, kao što je zajednički doručak. Adriana je meni bila spas kada mi je majka umrla. Kad je porasla, govorila mi je da nemam mamu i tatu, ali da imam nju. Kao manja je govorila da ne zna kako živim bez mame i tate i da ona bez nas nikada ne bi mogla - ispričao je.

Trećeg maja je bio na gradilištu, zvala ga je supruga da kaže da je bila pucnjava.

- Ja sam Srbiju doživljavao kao bezbednu zemlju. Stigao sam u 9.10 sati. Razredna se nije javljala, Adrianin telefon je izbacivao. Svi ovi roditelji su bili ispred sa mnom. Sudbina nas je spojila. Naša deca su bila mrtva, a nama to niko nije hteo da kaže. Pogođena je sa pet metaka - jedan u potiljak i četiri u telo. Metak joj je pogodio telefon. Možda je htela da me zove - dodao je.

Kako je rekao, njihov život je stao 3. maja. Sebe krivi što je decu doveo u Srbiju.

- On je za dva minuta uništio tolike živote. Neko je sebi dao za pravo da nekom oduzme život. Za 11 dana je njen rođendan. Svaki dan idem na groblje da joj se izvinim i da je poljubim. Ubio ju je neko njen, oni su bili sa njim svaki dan. Rekao sam da javi kad završi sa školom da je vodim na suši. Nikad se nije javila. Kako je neko umeo, kako je imao hrabrosti da to učini? Neko je sebi dao za pravo da oduzme nekom život - rekao je.

To leto je, rekao je, trebalo da bude najlepše leto. Njegova žena trbelalo je da napuni 40 godina, trebalo je da krstim četvoro dece. Išla je da kupi haljinu, slala mi je slike. Njihova deca nikada nisu izašla iz škole.

- Naša deca su bila u školi, nisu bila u tržnom centru. Drugo dvoje dece je bilo u kampu u Crnoj Gori. Biljanina sestra koja živi u Beru ih je uzela kod sebe na tri dana. Kad su došli, prvo što su rekli je bilo da su se uplašili da se nešto desilo Adriani. Sin je demotivisan u školi, ćerka ima košmare da nas zlikovac i njegova porodica ubijaju. Vodimo ih na terapiju, ali se plaše, kad su sami u stanu zaključavaju se, a nikada nismo zaključavali - dodao je.

On je istakao da su naša deca slika našeg vaspitanja. Njegova deca se, rekao je, nikada nisu potukla. Nestvarno mu je šta se desilo 3, ali i 4. maja.

- Kada sam išao u policiju, izašao je Branko Anđelković. Rekao je čerki da nema više njihove Mare. Noge su mi se oduzele. Ja sam išao na prepoznavanje tela. Ležala je kao da spava. Imala je taj njen roze duks. Tada sam shvatio da je nema, da ceo svet staje, da je neko ubio moju Adrianu - ispričao je u suzama.

"Duboko joj se izvinjavam što sam je poslala u školu"

Adrianina majka Biljana rekla je da su "svi bili uvezani kao creva". Generalno su porodično bili vezani, ona je bila vezana za majku i brata i bratovu decu. Sa Adrianom je, od kad je ušla u pubertet, imala odnos kao sa najboljom prijateljicom. Vikend pre 3. maja provele su u šetnji, druženju, šopingu, išle su na ručak.

Trećeg maja njena ćerka nije otišla u školu, otišla je zauvek. Kada je čula za pucnjavu, nije brinula. Nije joj palo na pamet da bi nešto moglo da se desi njenoj ćerki. Nastavila je da radi.

- Onda sam čula za Dragana. Nisam mogla da verujem, on je bio divno biće. Nisam verovala da je neko njega mogao da ubije. Onda su me zvali i rekli da svi roditelji moraju da dođu po decu u školu. Rekla sam Danetu da ode po nju. Zvala me je njena najbolja drugarica, da pita da li smo se čule, rekla je da je ona već stigla kući. Dane je čuo da su oni u učionici i da čekaju da se očisti krv na mestu ubistva Dragana. Nije je bilo u stanu, pa sam otišla u školu. Imala sam nadu da će da izađe. Plašljiva je, mora da se negde sakrila - dodala je Biljana.

Tada su dobili informaciju da svi koji nisu pronašli svoju decu odu u policijsku stanicu. Dane je otišao, a Biljana je, i dalje puna nade, ostala ispred škole. Mislila je da joj je ćerka možda ranjena i da je u bolnici.

- Dane mi je rekao da idem kući. Bila sam na Slaviji kad me je pozvao. Plakao je, rekao je da nema više naše Adriane. Pala sam na kolena, vrištala sam. Ne znam ni ko me je odvezao kući. Naša jedina greška je što smo je na vreme doveli u školu, što sam je učila da ne kasni i da poštuje tuđe vreme. Da je zakasnila, danas bi možda bila sa nama. Mama i tata su znali pre mene, valjda su negde videli inicijale na televiziji. Bili su van sebe. Dane je pitao gde ćemo da je sahranimo. To nije bio plan! Naš plan je bio da proslavimo moj 40. rođendan, da krstimo četvoro dece, da idemo na more. To je bio naš skromni plan, a ne da sahranimo dete od 14 godina - ispričala je kroz suze.

Adriana je sahranjena u Beogradu jer je volela Srbiju, našu tradiciju i kulturu.

- Sramota me je da pričam da ju je ubila Srbija koju je toliko volela. Mi smo umrli 3. maja, kad i oni. Nedeljni ručak se pretvorio u suze, u porodični odlazak na groblje. Oni nisu ubijeni u diskoteci jer su se družili sa kriminalcima. Ubijeni su u školi. Mnogo bih lakše podnela da se desilo u Francuskoj. Ovde ljude gledam kao svoje, kao da su mi svi rod, kao da ju je brat ubio. Nama samo treba odgovor na pitanje zašto je to uradio. Naša deca se nisu našla u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, naša deca su bila na pravom mestu, u školi. Nemam snage da vodim decu u školu, ne mogu da priđem tamo, Dane ih vozi - dodala je.

Ona je uputila potresne reči svojoj ćerki.

- Ako me čuje, duboko joj se izvinjavam što sam je to jutro poslala u školu i što smo odlučili da dođemo u Srbiju. Moja Adriana će, makar i mrtva, nastaviti da inspiriše - zaključila je Biljana.

Kurir.rs/Telegraf