"NAGLO JE OTVORIO VRATA I PRVO MENE UPUCAO, A ONDA MRAK" Teška ispovest ranjene nastavnice istorije iz "Ribnikara": Ležale smo zagrljene na podu...

Nastavnica istorije iz osnovne škole "Vladislav Ribnikar", Tatjana Stevanović, teško je ranjena u masakru koji je počinio maloletni učenik te škole 3. maja 2023. godine. U tragediji u kojoj je pre tri godine život izgubilo devetoro dece i školski čuvar, nastavnica je prva koja je ranjena u kiši metaka nakon dečakovog ulaska u učionicu, na čas istorije.

- Kada me pitate kako sam, osećam da nemam prava da kažem da mi nije dobro. Prvo, zato što sam ostala i zato što sam tu, a deset duša je otišlo. Nemam prava da kažem ni da mi nešto nedostaje. Kad god me neko pita kako sam, odgovaram: „Dobro sam“.

Nikada više neću ući u učionicu

Tatjana je 20 godina provela u učionici, a od toga punih 18 u "Ribnikaru". Otkrila je da školu verovatno ne bi nikada napustila da se ovo nije dogodilo.

- Sigurna sam da više nikada neću moći da uđem u učionicu i da se bavim svojim poslom. Vreme prolazi i jasno mi je da ja tamo više ne pripadam. Ne mogu. Volela sam svoj poziv, uživala u radu sa decom. Iako je prosveta težak posao, svi smo mi uvek nalazili razloge da ostanemo. Tražili smo ih u našim i uspesima naše dece. Ali, ja sam sada sve to izgubila. I šta sad?

Nije imao ni jednu četvorku

Preživela nastavnica je govorila i o masovnom ubici.

- Svu tu decu sam poznavala od petog razreda, jako dobro sam ih znala. I on je, kao što mogu da potvrde sve ostale moje kolege, do 3. maja bio dobro i vaspitano dete. Pravi đak. Nije imao u rubrici nijednu četvorku. Išao je na takmičenja i bio je vešt u svemu čega se dohvati... Istina, bio je povučen, ali znate li koliko ima takve dece u školi? Nije se mnogo isticao u odeljenju, ali je redovno učio i izvršavao svoje obaveze. Kada je iz suprotne smene došao u 7/2 izuzetno su ga lepo prihvatili - priča Tanja.

Nijedan od nastavnika koji je ulazilo u to odeljenje nije mogao ništa da primeti, ništa nije ukazivalo na to da maloletnik ima bilo kakav problem. Njegove roditelje nastavnica istorije nikada nije upoznala, jer za tim nije bilo potrebe.

- Sva ta deca su bili stvarno neverovatni dragulji kao i to celo odeljenje. Kada radite dugo u prosveti i zamišljate kako bi želeli da izgleda idealno odeljenje, onda imate sliku 7/2. Prepametna, radoznala deca, svako talentovano u nekoj oblasti, kulturni, čvrst kolektiv. Bilo je tu među njima i konkurencije, ali one pozitivne. Trudili su se da budu što bolji i uvek su jedno drugo podržavali u svemu. Milina da uđete u učionicu. Ne znate da li se lepše osećate kada krenete kod njih na čas ili kada posle zvona iz njihove učionice izlazite.

Detalji iz učionice

Za nastavnicu Tatjanu i dan u kome se desio masakr bio je kao i svaki drugi.

- Mi smo bili u odeljenju i čuli smo nešto... Sada znamo da su pucnji, ali tada smo mislili da su petarde. Grize me što u tom trenutku nisam shvatila da je situacija ozbiljna. Pomislila sam, imamo našeg Dragana u koga smo svi imali beskrajno poverenje, to je bio anđeo među nama. Znao je poimence svu decu iz A i B smene. Osećala sam neku sigurnost, pa Dragan je tu. Čak sam se i šalila sa odeljenjem kada smo čuli buku...

Tatjana je održala gotovo čitav prvi čas u 7/2. Ubica nije prisustvovao njemu. Njegovo mesto u drugoj klupi bilo je prazno. Sve do 8.40, kada se pojavio na vratima.

- Tada je naglo otvorio vrata i prvo je mene upucao. Pretpostavljam da sam ja kolateralna šteta, da me ukloni sa puta da bi mogao da uradi ono što je zamislio. Sećam se da sam prvo upucana u stomak. Odletela sam i pala... Onda je nastupio strahovit bol. Toga se dobro sećam, kao i uplašenog pogleda učenice iz druge klupe koja više nije među nama. Izgubila sam dah i pomislila – To je kraj...

Ono čega se nastavnica ne seća je kako je zadobila rane na rukama. Verovatno je zato krenula priča u medijima da je pokušala da ga zaustavi... Ona se toga ne seća.

- Da sam samo naslutila da je situacija ozbiljna, možda bi se nešto drugačije desilo. Svi mi pričaju da je to nemoguće, naravno, ali ne mogu da se oslobodim tih misli. Ne mogu... Muči me odgovor na pitanje: Da li sam mogla drugačije? Da li bi bilo drugačije da sam shvatila šta se dešava ili bi možda bilo još gore? Da sam krenula ka vratima, verovatno bih nastradala kao devojčica koja je izašla iz toaleta kada je čula zvuke. Nisam shvatila situaciju. Niko od nas nije... - zaključila je ona.

Seća se da je čula pucnje po učionici dok je ležala na podu. Samo pucnje. Bez ikakavog dečjeg glasa.

- Onda je neko dete došlo do mene. Zagrlila sam ga. Ne znam kako se to desilo. Jedno vreme smo tako ležale zajedno. I onda je ona otišla. Nije ranjena, kasnije sam saznala ko je devojčica. Verovatno je došla do mene da je zaštitim... I znam da smo zagrljene ležale neko vreme.... Toga se sećam, maglovito. Dok sam ležala jedino što sam videla je bledo lice teško ranjenog učenika koji me je uplašeno pogledao. On se nalazi na bolničkom lečenju u Americi i svi se molimo za njegov oporavak. Onda mrak... pa ulazak prvog kolege u učionicu, kada je zatekao to što je zatekao...

Tada je već učenik koji je počinio masakr iskočio kroz prozor. Predao se...

- To su neki trenuci koje uopšte ne možete da objasnite. Kada sam tako pogođena ležala gotovo bez vazduha samo su mi moja deca bila pred očima. Ne može se to objasniti ni sebi, niti bilo kome drugom. Ti trenuci, ta četiri minuta to je neko vreme koje je u mojoj svesti rastegnuto do beskonačnosti. Nisam stigla da obuhvatim situaciju u glavi šta se u stvari događa. Kada sam u jednom trenutku došla svesti i videla na rukama rane, pomislila sam da nisu prave. Govorila sam sebi, ma to je nešto drugo. A, onda saznanje, aha to, ipak, jeste prava krv. Koliko god vreme ide, i dalje ne mogu racionalno da objasnim šta se u tim momentima dešavalo, iako sam bila u tome.

Bolničku sobu Tatjana je delila sa dva svoja đaka, dečakom i devojčicom koja je preživela šest metaka. Obe su u tom momentu bile nepokretne, pričale su, ali otežano. Devojčica je sada dobro, vratila se na nastavu. Kažu da je živahna, vesela i da se dobro oporavlja. Povrede stomaka i obe ruke su dobro, ali duša?

- Ovde sam otkad se sve desilo. Da bih bila dobro psihički, postavila sam prioritete. Fokusirana sam na svoje telo i oporavak. Trudim se da glavu ne uključujem, koliko god više mogu. To je dobar put. Pokušavam da najpre oporavim svoje telo kako bih mogla kasnije da se bavim svojom dušom. A toga će biti. Dokle god sam ovde, to mi je prioritet.

Još uvek sve traje

Na pitanje kad je sve prošlo, tiho odgovara:

- Ništa nije prošlo. Još uvek sve traje... Bila sam dugo odsečena od bilo kakvih vesti i informacija. Nisam ni znala šta se sve dogodilo. Bila sam i svesna i nisam kada se to događalo. Kada sam se probudila u bolnici nisam imala sliku celog događaja. Nisam znala koliko je dece stradalo, da li je uopšte neko stradao. Plašila sam se da jeste, ali nisam znala. Po reakciji moje porodice sam shvatila da je strašno. Oni su se radovali što sam ja iz tog događaja nekako Božjom promišlju, izašla živa. Mesec dana sam bila u bolnici bez ikakave informacije. Bez telefona, jedina veza sa spoljnim svetom bila je moja porodica i ljudi koji su brinuli o meni - rekla je.

Onda su počeli da joj otkrivaju celu istinu, ali ne odjednom.

- Ne znam ni kako bih odreagovala da su mi odmah sve rekli. Znala sam prvo broj stradalih, ali ne i imena. Porodica mi je odmah rekla da je Dragan ubijen. Posle toga su mi postepeno govorili imena. I svako to saznanje je bilo jako bolno... Strašno saosećam sa tugom i bolom svih porodica stradalih, za njih nema reči utehe. Dodatno me boli pomisao da nisam uspela da sačuvam tu decu, iako sam svesna da nije bilo moguće.

Desilo se čudo

Tatjana je u trenutku kada je govorila za Kurir čekala operaciju ruke, da joj se izvadi metal koji menja kost, jer po rečima doktora, umesto kosti od prostrelne rane, imala je kašu. Osam meseci bilo je potrebno za zarastanje.

Kuk joj posle ranjavanja nije odmah operisan, već je srećom sam zarastao, ali i on propada, pa bi u nekom trenutku morao da se ugradi veštački.

Pošto je metak ušao bočno u stomak, oštećen joj je i nerv koji kontroliše kvadriceps i taj deo noge. Zbog toga dugo nije mogla da pomeri levu nogu i to je bilo najopasnije. Prognoze lekara su bile obeshrabrujuće. Tvdili su da postoji samo pet odsto šansi da se oporavi. Ali, desilo se čudo.

- Malo po malo vraćam se. Dugo nisam smela da se pomerim uopšte. Važno je da sada nemam bolove i radimo da i ova leva noga proradi. Još uvek sam nesigurna, samo u jednom trenutku noga može da mi klecne i ja padam, a ne smem da padnem. Stomak koji je bio prioritet, sada je u redu. Sve sam jača i jača. Pravim veće krugove. Krećem se u zatvorenom prostoru bez pomagala, moram još uvek da se pridržavam za nekog, ali važno je da hodam.