dok opštepoznati naziv Kina potiče od starih centralnoazijskih i persijskih trgovaca koji su ovako u davna vremena krstili ovu zemlju jer je u njoj tada vladala dinastija Ćin, što je u etimološkom korenu naziva Kina u svim svetskim jezicima. Kinezi su svoju zemlju u davna vremena nazivali „srednjom“, to jest „centralnom“, jer su u ta vremena bili u stvarnom centru svog istočnoazijskog dela sveta, jer je svet tada bio razbacan na nekoliko svetskih civilizacija, od kojih je svaka, poput kineske ili grčke, bila centralna u svom delu sveta. Svet je zapravo tada imao više centara i prava je ironija istorije da danas, nekoliko hiljada godina kasnije, naš multipolarni svet, u koji upravo ulazimo sa najnovijim globalnim promenama, opet ima nekoliko centara, što mu je možda i prirodno stanje. U tom svetu niko nije dominantni centar, ali u tom svetu je upravo Kina, kao što joj izvorno ime govori, svojevrsna „srednja zemlja“. Ovo prvenstveno važi u diplomatskom smislu jer Peking sve više postaje ključni grad za svetske lidere svih veličina, u koji idu kada žele da „peglaju“ svoje poslove i napreduju na svetskoj diplomatskoj i ekonomskoj agendi.
Tako je u poslednje dve nedelje najpre u Pekingu bio Donald Tramp sa svojom pratećom američkom superelitom, koja je tamo, u svojevrsnom globalnom kriznom menadžmentu, zasela s kineskom superelitom predvođenom Si Đinpingom kako bi pokušali da poslože mnoge globalne probleme - od rata u Iranu sve do napetosti oko Tajvana. O relativnom uspehu te posete upravo svedoče pomirljive poruke koje Tramp šalje u vezi sa Iranom, makar u poslednjih nekoliko dana, što ipak ne znači da je neki konkretan sporazum na vidiku, ali svakako predstavlja makar trenutnu relaksaciju. Na stranu trilionski poslovi koje su tom prilikom dogovorile kineske i američke superelite, što znači da među njima ipak do daljeg neće puknuti neki vidljiviji sukob.
Nedelju dana posle Trampa u Peking je otišao i Vladimir Putin sa svojim najboljim ljudima, koji su s kineskim superelitama zaseli kako bi razmotrili strateško partnerstvo ovih sila, u kome svaka od njih ima svoje interese, ali koji su trenutno kompatibilni. Si i Putin i njihovi najbolji ljudi potvrdili su postojeću podelu rada u ovom partnerstvu, gde Rusija obezbeđuje energente i pokazuje mišiće protivnicima multipolarnog sveta, a Kina obezbeđuje pare i tehnologiju, ostajući suzdržana prema protivnicima multipolarnog sveta, bivajući upravo „srednjom zemljom“ u koju svi, i saveznici i protivnici, nužno moraju da idu ako žele da napreduju na globalnom planu.
Stoga je svakako dobro što je u poseti Kini i aktuelni predsednik Srbije, te tu posetu ne treba umanjivati zbog naših unutrašnjih polarizacija, ali je ni koristiti za naša unutrašnja nadgornjavanja, niti za stiskanje jednog pola od strane drugoga. Nemamo mi luksuz kao Kinezi da imamo nekoliko stotina hiljada vrhunskih kadrova i nekoliko stotina miliona funkcionalnih radnika, već imamo konstantan manjak i pametnih ljudi i obične radne snage, pa nam valja da vršimo što bolju kadrovsku selekciju, pogotovo u strateškim oblastima, kako bi preživeli kao narod i država u ovom „brzom“ 21. veku. Stoga posetu naše delegacije Kini treba posmatrati u strateškim okvirima i pošteno priznati da je u vremenu kada svi putevi vode u Peking dobro za državu i naciju što smo i mi tamo lepo primljeni.
