Jer leto, kad se zemlja osuši od snegova i bujica i kad ni sa neba ne preti više opasnost od novih smetova, oduvek je bilo naprosto idealno za ratovanje, pa su stoga neke od najčuvenijih bitaka održane upravo leti - od naše mitske Kosovske sve do Vaterloa, gde je konačno zglajznuo Napoleon. Zimi su oduvek ratovali samo oni najkreativniji, najhrabriji i najluđi, ali leti je kroz istoriju ratovao svako ko je hteo da napravi bilo kakav taktički ili strateški pomak, pa nije drugačije ni u našim danima, što se najbolje vidi u najnovijoj eskalaciji na ukrajinskom frontu, gde trenutno obe strane žežu i udaraju.
Iako se oko ove nove eskalacije pletu mnoge teorije - od one da je Rusija sada krenula da konačno „orešnicima“ sravni Ukrajinu sa zemljom sve do one da će to neminovno izazvati direktan sukob Rusije i Zapada, koji je pukom srećom izbegnut za četiri i po godine ovoga rata, razlozi za ovu novu eskalaciju su mnogo prozaičniji i njih vojnici dobro znaju. Jer vojnici dobro znaju da treba da se spreme za juriše kad se zemlja osuši, s tom razlikom što sada jurišaju ne samo vojnici već i dronovi u ovom prvom velikom dronovskom ratu savremene istorije. Dronovi su promenili prirodu pozicionih ratova kao što je ovaj u Ukrajini jer ranije su vojnici jurišali kad im klimatski uslovi dozvole, a sada jurišaju kad je najmanji rizik da će ih na nekom polju pokositi dronovi. Dronovi zapravo služe da zaustave neugodne juriše pešadije ili motorizovanih jedinica protivničke strane, pa bitke na otvorenom nisu što su nekada bile, jer stalno valja gledati u nebo da ne doleti odnekud roj ovih čeličnih ubica. To je razlog što trenutno na ukrajinskom ratištu sve pršti od naleta dronova, pa je čak jedan zalutao u Rumuniju, što je opet podmazalo teorije da evo samo što nije izbio direktan sukob Rusije i Zapada.
No, koliko je god ova situacija s letnjim jurišima dronova i vojnika trenutno u Ukrajini neugodna, prvenstveno sa one osnovne ljudske strane jer ginu ljudi, još smo daleko od neke tobožnje direktne konfrontacije između Rusije i Zapada (čitaj NATO), jer da do toga ne dođe, vode računa ipak neki pametni ljudi u nekom diskretnom kriznom menadžmentu, koji nužno prati ratove poput ovog. Ne samo da su američki i ruski pametni ljudi u kontaktu oko Ukrajine već i oko mnogih drugih stvari, pa bi to možda mogli osetiti i mi u Srbiji u eventualnim dogovorima o definisanju statusa NIS-a, što bi se moglo desiti upravo ovoga leta jer je i ovo pitanje deo strateške diplomatije dveju strana, iako mi na njenoj listi nismo mnogo visoko, ali time smo i lakše rešivi. No, da ne spekulišemo mnogo o ovome i da to ostavimo onima koji treba da to rešavaju i da se vratimo u tvrdu realnost globalnog strateškog trenutka.
A taj trenutak trenutno prolazi u očekivanim letnjim ofanzivama poput ovih u Ukrajini, ali i u sitnom diplomatskom vezu oko usijanih strateških tačaka sveta - od Irana i Ormuza, preko narečene Ukrajine, sve do Tajvana i Kube. Dok čitaoci ovo budu čitali, u Kini će boraviti britanska ministarka spoljnih poslova na sesiji zajedničkog strateškog dijaloga, što je još jedan dokaz da neće skoro neka nuklearna apokalipsa između geopolitičkih blokova, koji em su felksibilni i propulzivni, em ima, kao što smo rekli ranije, ko o ovome da vodi računa, što ova poseta upravo i pokazuje.
