Ko kaže da je Kina na Dalekom istoku? Ko kaže da je to baš toliko daleko? Na nagoveštaj da će zloćudni slepi miš doleteti iz zemlje kineskog Sokrata Konfučija i doneti smrtonosni virus koji će pokoriti Evropu i svet - prvo su nastupili konfuzija i nesnalaženje, zatim neverica, sleganje ramenima, demantovanje i osporavanje, pa ignorisanje i šarlatanstvo i na kraju, čim su mrtvački kovčezi postali deficitarna roba - haos, panika i bežanija... Nevidljivi neprijatelj s kojim se savremena svetska medicina prvi put sreće, kome je najkomfornije u čovekovim plućima - uzdrmao je svet i bacio ga na noge...
Prvo su prizemljeni avioni, stali su vozovi, zanemele su auto-strade, iz gorostasnih dimnjaka industrijskih konglomerata je prestao da kulja dim, ispražnjeni su stadioni... U totalnom storniranju svih privrednih, ekonomskih, sportskih, kulturnih, socijalnih i društvenih aktivnosti, među prvima koji su pogasili reflektore i spakovali svoje kamere i objektive - bile su filmadžije. U celom svetu filmska i TV produkcija je stala. Mediji su javili da je polovinom marta, dok je strašna kovid-19 epidemija ispisivala prve stranice zastrašujućeg italijanskog scenarija koji će odneti preko 27.000 života - u karantin i izolaciju iz Venecije je glavom bez obzira pobegao čuveni Tom Kruz, koji je u tom gradu-muzeju snimao neki film...
Kako stvari stoje u našoj filmskoj i televizijskoj produkciji? Ili, kako to mnogi u poslednje vreme vole da kažu, u industriji TV serija i proizvodnji igranih filmova? Da nekoliko poslednjih godina postoje objektivni i autentični povodi da se ova grana filmsko-televizijskog stvaralaštva naziva industrijom - apsolutno ima opravdanih i osvedočenih razloga. Zašto? Na prvom mestu zbog toga što je poslednjih godina došlo do procvata televizijsko-filmske produkcije. Prema nezvaničnim podacima, samo u poslednjih godinu dana u Srbiji je snimljeno čak 25 TV serija i više od petnaest igranih filmova. Kada se budžet za kinematografiju pri FCS, koji iznosi nekih deset miliona evra, sabere sa budžetima RTS, televizije Pink i TV Prva, kada se tome dodaju sredstva filmskog fonda AP Vojvodine i subvencije Ministarstva privrede, i posebno značajna ulaganja kablovskih operatera „Telekom“ i SBB u veliki broj serija, dolazimo do prilično ozbiljne finansijske brojke koja se približava iznosu od nekih 100 miliona evra - kada se dodaju nemali budžeti reklamne produkcije i advertajzinga. A to uopšte nije mali novac.
Uz činjenicu da budžet države Srbije po ovom osnovu od poreza prihoduje znatna sredstva, posebno je važno što je u profesionalnom smislu više hiljada autora, filmskih radnika, umetničkih saradnika i glumaca - vezalo svoju egzistencijalnu sudbinu za filmsku i TV produkciju, koja je trenutno u potpunoj blokadi. Polazeći od nespokojnih slutnji da kovid-19 neće nestati čim grane sunce, da će nam se vraćati po harač u ljudskim životima, da se vakcina neće pojaviti tako brzo - teško je pretpostaviti kako će izgledati snimanje i rad na setu kada država ukine vanredno stanje.
Prosečna filmska ekipa broji između 60 i 80 članova, a ona ne radi uvek po livadama pa da može da drži distancu. Pitam se kako će izgledati snimanja masovnih scena i ko će staviti na kocku sopstveno zdravlje i hazarderski krenuti u snimanje serije ili filma. Ipak, četrdeset i pet godina jedem taj hleb. Prepoznajem entuzijazam, elan, motivaciju i poseban oblik ludila od kojeg boluju sve filmadžije. Slutim šta će se desiti. Neće se osušiti ni mastilo na uredbi vlade Srbije o ukidanju vanrednog stanja - a reflektori će se upaliti, kamere će biti startovane, pašće klapa u čuće se čuveno: „Akcija“... Zašto? Zato što je film iznad života...
Kurir.rs/Foto: Nemanja Nikolić
NE PROPUSTITE
