Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Oseravanje Ninove nagrade
Foto: Marina Lopičić

kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Oseravanje Ninove nagrade

Lični stav

Žiri kakav je bio 1997. godine - u vreme, dakle, kada su Nin i Ninova nagrada bili opštenarodni, neprivatizovani i „izvorni“ - zacelo bi bio po ukusu prošlogodišnjih i ovogodišnjih bojkot-efendija, mada ne svih, jer čak ni takav žiri nije bio „vlastan“ da nagradu dodeli svim nacionalno svesnim piscima.

Žiri je te godine radio u sledećem sastavu - Miroslav Egerić, Aca Ilić, Đorđije Vuković, Nikola Milošević i Želidrag Nikčević (osim Željka, svi su upokojeni) a Ninovom nagradom je „ovenčan“ Mića Danojlić. Roman moje malenkosti (naslov poznat redakciji) takođe je bio u tzv. užem izboru.

Pa naravno - zagrajaće neprejebivci - sada osipa drvlje i kamenje na bojkotaše, a ‘97. se garantovano osrao po žiriju ljut što nagrada nije pripala njemu. Neprejebivci će, mimo običaja, biti u pravu. Jesam se žestoko osrao po žiriju. I to u nekoliko nastavaka. Evo kako, evo i zašto.

Prvo i najvažnije. Nagrađeni roman uopšte nije bio roman. Danojlić jeste sjajan pisac - po mom sudu, jedan od najboljih poznavalaca srpskog jezika - ali ni tada, ni pre ni posle, u njegovoj bibliografiji nije zabeležen nijedan roman. Budući, međutim, da je Danojlić bio (i ostao) „naš čovek“, u nekom mutlaku je pala odluka da mu se zbog zasluga za narod dodeli Ninova nagrada.

Da bi odluka bila sprovedena u delo, ondašnji selektor Ninovog žirija je odabrao tri „naša čoveka“ - Egerića, Vukovića i Ilića - a da se Vlasi ne bi dosetili, toj trojici je pridodao Nikolu Miloševića i Nikčevića radi stvaranja iluzije nepristrasnosti i objektivnosti.

Nikola Milošević - koji je dobro znao šta je roman - pokušao je da ostatak žirija ubedi da „Oslobodioci i izdajnici“ uopšte nisu „konkurentni“, jer nisu roman, nego hronika, ali džaba. Žiri je većinom glasova (3:2) odlučio da je hronika - roman. Tako je (3:2) odlučio i na završnoj sednici. Danojlićev spis je ovenčan titulom „roman godine“.

Dobro de, ni po jada, šta znaju deca u Srbiji šta je roman, ujudurma bi prošla nezapaženo da selektor žirija, novinari „izvornog“ Nina, nacionalni pjesnici, nacionalni radenici i zanosači narodnih muda opšte prakse nisu počeli da Danojlićevu Ninovu nagradu javno proslavljaju već u oktobru ‘96, dakle tri meseca pre proglašenja.

Evo kako je to izgledalo. Kad god bi neko iz fantomske grupe „postmodernista“ - optuživanih od nacionalista (gle koincidencije sa aktuelnim bojkotašima) za „nenarodnost“ i „rasrbljavanje“ - prolazio pored „Šumatovca“ - a svi putevi Bermudskog trougla tuda vode - iz kafančine bi se začuli veseli povici tipa „ua, postmodernisti, prošlo je vaše, živeli, braćo, kuc-kuc, živeli, živela Srbija“.

A evo kako sam se osrao po žiriju - ne i po Danojliću - iako mi to nije bila namera. Tada sam pisao za Dnevni telegraf, a to je još uvek bilo vreme kada se sedelo, kafenisalo i ćaskalo po redakcijama, pa sam jednom zgodom pokojnom Ćuruviji ispričao isto ovo što i vama, a Slavko me je (imao je on istančan novinarski nerv) upitao - a koliko je para ta Ninova nagrada. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja