Oni koji se sećaju - mada takvih nije mnogo - znaju da je Ćuruvijin Dnevni telegraf bio tabloid. Ali kakav tabloid! Danas je nemoguće u celom regionu, a možda (uz časne i retke izuzetke) i u Evropi, naći tako dobro koncipirane i uređivane novine, čak i među onima koje se (bez mnogo pokrića) samodefinišu kao „ozbiljne“.
Možda će o tome koja su sve zvučna imena pisala u Telegrafu i koliko je današnjih novinarskih zvezda (sa znakovima navoda i bez njih) karijere započelo u DT biti još reči na ovom mestu, ali tema naše današnje kolumne je nešto drugo - Ninova nagrada, koju je nacionalno svesni žiri dogovorno dodelio nacionalno svesnom (dobrom) piscu, u vreme kada su Nin i istoimena nagrada bili neprivatizovani, „izvorni“, dakle, „naši“. (Jebo ja vas, što reko Branko Ćopić.)
Čim je Slavko (Bog da mu dušu prosti) uz kafu čuo ono što ste vi juče pročitali, momentalno je dokonao da tu ima materijala za novinski dragulj koji američki žurnalisti nazivaju „udarna priča“. „Koliko je u novcu ta Ninova nagrada“, pitao me je Slavko, ja sam rekao 5.000 DEM (tada je bila toliko, posle je poskupela), a Ćuruvija mi je - direktan kakav je bio - ko iz puške rekao: „Napiši o toj ujdurmi feljtončić u sedam nastavaka, plaćam tih 5.000 DEM plus laptop.“ (U ćošku Slavkove kancelarije stajala je kamara lapotopova. Stari srpski zanat - prebijanje dugova.)
Nije da mi Slavkova nagrada (tako sam je posle zvao) nije bila primamljiva, naročito njen bonus, laptop - koji je u to vreme bio em retka, em skupa stvar - ali bilo je tu određenih nedoumica i prepreka. „Slavko, čoveče“, tako sam rekao Ćuruviji, „kako da na sedam nastavaka razvučem priču koju sam ti ispričao za šest minuta.“
„Snađi se“, odgovorio je Slavko kratko i jasno, pa smo promenili temu. Snašao sam se, naravno, mini-feljton je izazvao popriličnu furtutmu i u Kitaj-gorodu i u Euromahali, a o čemu sam u feljtonu pisao, znatiželjni se mogu detaljnije obavestiti u godišnjacima DT ili u digitalnoj arhivi, ukoliko postoji, u šta sumnjam.
Poenta je u tome što moja neznatnost, uprkos žestokom satiričnom tonu feljtona, članove ondašnjeg žirija (minus Milošević i Nikčević) ni u jednom trenutku nije optužila za 1. „moralnu kompromitovanost“ 2. „nekompetentnost“, 3. „nepisanje književne kritike“ (mada se, izuzev Egerića, nijedan nije isticao u toj disciplini) i 3. „nameru da protežira nacionalizam“. Nije bilo ni osnova za to. Oni su samo hteli da „učine“ Danojliću.
Štaviše, u feljtonu sam crno na belo napisao da Milovan Danojlić kao veliki pisac zaslužuje svaku nagradu, pa i Ninovu, svejedno što nagrađena knjiga nije roman. Ono što sam žiriju zamerio bio je prevarantski amaterizam, seljačko seirenje, providnost ujdurme, preuranjena radost u stilu pesme „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“ i još neke stvari karakteristične za profesionalne patriote iz niskih i karijerističkih pobuda. I znate šta - imao je taj feljton efekta. Od tada pa do danas takva ujdurma se više nije ponovila.
Foto: Marina Lopičić
NE PROPUSTITE
