Za koji je organ Q skraćenica, to znate, da ne budem eksplicitan. Gornji pak naslov je moj odgovor na saopštenje takozvanog Udruženja književnika Srbije - pod predsedavanjem multirežimskog podguznog stihoklepca Vitezovića - trogatelno naslovljeno „Tražimo pomilovanje za Basaru“.
Pa lepo od vas, gospodo, pređite sa reči na dela - pomilujte me. Pomenuto sam udruženje inače demonstrativno napustio davne 1997. godine, kada je UKS - ne sećam se više pod čijim predsedavanjem - tokom masovnih demonstracija zbog izborne krađe i pratećih umlaćivanja građana po ulicama - dao pismenu podršku razbojničkom režimu Slobodana Miloševića.
Ubrzo su, jedan po jedan, UKS napustili svi pisci koji su nešto značili (i još znače), potom je osnovano nekompromitovano Društvo književnika Srbije (čiji sam član), a ko je ostao u UKS, ne znam, niti me interesuje, ali čujem da ima puno slučajnih prolaznika.
UKS se potom, sa sve „saopštenjima“ usaglašavnim sa političkim menama, preselio iz Miloševićevog u Koštunično, pa u Tadićevo dupe, a kako mu ide sa aktuelnim, Visokim Dupetom, ne znam. Neke mrvice zasigurno padaju. I taj i takav se UKS, to stecište književnog polusveta - koji je u svoje redove nedavno primio i živog klasika Gorana Vesića - osetio pozvanim da „ukazuje na opšti vrednosni pad kriterijuma izdavača i urednika u izdavačkim kućama, kao i žirija“. Nije to, međutim, bilo sve što je UKS saopštio iz dubine zaumlja. Ima još bisera. Evo jednog. „Ovakve pojave u srpskoj književnoj kulturi ‘no basaran’, jer nivo svesti čitalaca je iznad teofilizacije Srbije“ - zaključilo je UKS u saopštenju koje se završava vapajem - „Desanka, oprosti nam“.
Treba li uopšte reći da je parafrazirajući iz najtupoumnijih pobuda naslov pesme Desanke Maksimović (i po drevnom običaju naričući do neba), UKS (za svaku slučaj) izrazio solidarnost sa „tamo gde treba“ (pojma pritom nemajući da je „tamo gde treba“ umrlo od starosti), nadalje sa Večernjim novostima, čisto da se, među mnoštvom puvaća, i ono upuva, a da puvanjak uvije u ukrasni papir neprebolne zabrinutosti za srpsku kulturu.
Udruženim književnicima koji ne umeju da čitaju, a povazdan pišu, nemoguće je objasniti (ostalima je možda moguće) da ukoliko se (mrtva ili živa) N. N. osoba - pogotovo ako je istorijska ličnost - „uvede“ u roman, ona istog trenutka prestaje da bude N. N. osoba i postaje književni lik, a da za sve što se toj ličnosti u romanu dogodi autor snosi odgovornost isključivo pred sudom estetike i književne kritike.
Sledstveno je UKS-ov upuv, iako institucionalizovan, zbog enormne beslovesnosti sa primesama sladunjavosti, ispao manje smrdljiv od upuva ostalih antininovskih peticionaša. Ovi drugi, pretpostavljam zbog bolje uhranjenosti, žešće puvaju. Bližim se prekardašivanju. Ostaje mi samo da čekam saopštenje AFŽ, SUBNOR i Ravnogorskog pokreta.
NE PROPUSTITE
