Budući da si Srbija laska da je bogzna kako patrijarhalna zemlja - mada bi se moglo štošta reći o finesama te patrijarhalnosti - bilo je predvidivo da će izbor novog patrijarha SPC, koga neretko (i netačno) nazivaju i „srpski patrijarh“, u pogledu medijske gungule zaličiti na nekadašnji izbor za mis Jugoslavije.
Na kraju je, bez mnogo natezanja, za patrijarha izabran doprekjučerašnji mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, koji je - ako mene pitate - bio i najbolji izbor. Kako to znam? Odgovor je jednostavan. Onaj koga Euromahala označi kao „Vučićevog čoveka“, a Kitaj-Gorod kao „papoljupca“, koga, dakle, nenavide i jedni i drugi, mora biti dobar. Tačka.
Osim toga, lično (i podugo) poznajem Njegovu novosvetost, Porfirija. Moja je neznatnost, štaviše, anticipirala njegovo uspenije na tron Sv. Save. Tu nedavno, povodom nebitnim za našu priču, čuo sam se telefonom sa (tada još) mitropolitom zagrebačkim, kojom zgodom sam mu rekao, citiram po sećanju: „Ako budeš izabran za patrijarha, biće mi vrlo drago, ali ću te (ako bude povoda) žestoko kritikovati zbog klerikalizma i etnofiletizma.“
Na osnovu prvih postizbornih patrijarhovih izjava, rekao bih da (zasad) neće biti (bar ne mnogo) povoda za kritike te vrste, ali i dalje ostajem pri mišljenju da je i za patrijarha i za dibidus klonulu srpsku duhovnost bilo probitačnije da je Porfirije, kao osoba istančane duhovnosti, umesto što je postao mitropolit i na kraju patrijarh, ostao avva Porfirije.
Očigledno je, međutim, da je Sveti Duh (po jednima) ili Sveti Vučić (po drugima) mislio drugačije, uz napomenu da Sv. Vučić, ma koliko se trudio, nije u stanju da misli ništa što Sveti Duh ne bi hteo da misli. Pisac hoće da kaže da se na ovom svetu ne može dogoditi ništa što bi bilo protivno Božjoj volji ili bar dopuštenju, otuda je blaženoupokojeni Nj. s. Irinej bio apsolutno u pravu kad je rekao da je „Vučića poslao lično Bog“.
Ukoliko novi Nj. s. ostane pri skorašnjem javnom izricaju da je „nacionalizam moderna forma idolatrije“, možebiti da će strpljivim radom, odlučnim savladavanjem kaluđerske inercije i kršenjem otpora - uspeti da SPC sa stranputice etnofiletizma vrati ispravnom učenju hrišćanske vere i da će imati smelosti da narodu i narodnim tribunima saspe u lice da nisu „mnogostradalni“ nego „mnogogrešni“, a da nesreće koje se u pravilnim vremenskim intervalima sručuju na Srbiju nisu plod zavere Zapada, Vatikana i Kominterne, nego Božja kazna koja sprečava mnogo veća zla.
Ukoliko se Porfirije odluči da krene uzanim putem - a ima nagoveštaja da bi mogao da krene, glavna prepreka mu neće biti monaštvo i sveštenstvo, koje ga, obrni-okreni, mora slušati, nego ona „93 patriotska intelektualca“ koji peticijama stavljaju Koštunicu iznad zakona, predsednika SANU (srećom neuspešno) smenjuju i koji bi jednoga dana, ako patrijarh ne krene stazom kojom se lakše ide, lako mogli upriličiti demonstracije pred Patrijaršijom.
