Navršila su se, evo, puna dva meseca otkako sam i formalno stupio na dužnost i sa porodicom se preselio u prestonicu SAD. I u najmirnijim mogućim uslovima biti zvanični predstavnik svoje države pri globalnoj supersili kakva je Amerika, za odgovornog čoveka koji iskreno voli svoju zemlju životna je prilika da nešto za nju i uradi.
U geopolitičkom trenutku sadašnjem, u kome se međunarodni odnosi pod uticajem pandemije, migracija i demogafskih preraspodela, dramatično brzog razvoja tehnologija (uključujući i veštačku inteligenciju) usložnjavaju i postupno zaoštravaju iz meseca u mesec, iz godine u godinu, odnosi sa globalnim centrima moći i uticaja poput ovog vašingtonskog poprimaju upravo egzistencijalni značaj. Skromna po veličini, ali veoma ponosna, istorijski potvrđena i identitetski utemeljena, naša Srbija, koja ove godine obeležava 140 godina odnosa sa SAD, zbog svojih ukupnih karakteristika ima razlog više od mnogih drugih da na ovu relaciju gleda kao na jednu od onih presudnih za svoj opstanak i budućnost.
Svakoga dana i svake večeri budim se i ležem noseći svest o odgovornosti prema zemlji i narodu koje ovde danas predstavljam, ali i sa snažnom željom da ukupnim svojim snagama, entuzijazmom i energijom dorastem dužnosti koja mi je pripala. Nastojim zato da zaista ne prođe dan, a da nisam preduzeo bar nešto što nas približava cilju afirmacije naše pozicije ovde. Izlišno je da naglašavam ili da se vajkam kako su naše nasleđene institucionalne, organizacione, logističke, pa i materijalne mogućnosti ovde (pogotovo u poređenju s većima, koji se takođe aktivno i agresivno bore za pažnju i naklonost) u potrebi za unapređenjem. Svestan je toga čitalac. Sve što uradimo deluje kao kap u moru, i teška je svest o propuštenim prilikama i kašnjenju koje je trajalo decenijama. Ali mora se početi negde, iskoristiti ono pozitivno što je već učinjeno prethodnih nekoliko godina, i užurbano nastaviti da se gradi srpska infrastruktura u Vašingtonu na duge staze. Budim se zato često i nervozan, očekujući i od sebe i od svojih kolega mnogo više od pukog odrađivanja posla.
Da bismo uspeli, potrebno nam je i ovde ono „oko tigra“ o kome fenomenalno precizno povremeno govori predsednik Vučić (trpeći čak i zbog toga kritike i ismevanje kod dela na svaki način jalove i mržnjom zatrovane onlajn zajednice). Poput hleba nam je potrebna iskrena želja za borbom i uspehom. Vanvremenski duhovitim strip žargonom rečeno - „ako kanimo pobjediti, ne smijemo izgubiti“. U prethodna dva meseca uvećali smo srpski kokus u Kongresu SAD za sedam novih članova iz obe ovdašnje partije. Njih i mnoge druge sa „brda“, kako odmilja nazivaju ovdašnji parlament, ugostili smo (pojedinačno) na tradicionalan srpski način u našoj privremenoj porodičnoj kući, koja ovde (do osposobljavanja zgrade ambasade, što je takođe jedan od mojih prioriteta) služi i za održavanje značajnijih sastanaka. Moji ukućani (u izvesnoj sam obavezi ovde da pomenem i suprugu i tri ćerke) pokazali su, kao i tokom mog rada na KiM, i ovaj put, a u vezi s navedenim, svako na svoj način, visok nivo umešnosti i požrtvovanja.
Stupili smo u blisku i redovnu komunikaciju s novom administracijom, u kontaktu sam i srećem se redovno kako s M. Palmerom, F. Rikerom, tako i sa A. Slout i mnogim drugima manje eksponiranim i poznatim domaćoj javnosti. S predsednicima i vodećim figurama nekih od najznačajnijih ovdašnjih instituta, NVO i tink-tenkova već smo počeli da razvijamo i partnerske relacije, ali sve detalje o tome iz razumljivih razloga neću iznositi. Kad je reč o dijaspori, tu nas tek čeka planina posla. Srbija mora konačno da na sistematizovan i uređen način zna (što danas nije slučaj) ko su Srbi profesori na ovdašnjim univerzitetima, lekari, poslovni ljudi, pa i političari, zvaničnici, farmeri, sportisti, sve... i mora da s njima radi na kontinuirani i uređen način. Imamo ovde mnogo ljudi za ponos za koje Srbija nije čula i trudićemo se da i to promenimo. S vremenom oni će postati jedan od važnih izvora naše snage ovde. Bezbroj sastanaka imao sam i s poslovnom zajednicom. Upravo u danu kad nastaje ovaj tekst okupili smo na okruglom stolu predstavnike 15 velikih američkih kompanija zainteresovanih da ulože ili prošire svoje delovanje u zemlji za koju se projektuje da će u 2021. biti među prve tri u Evropi po rastu BDP, i koja u isto vreme gradi čak sedam (7) auto-puteva punog profila.
Dragocenu i svakodnevnu pomoć i podršku u realizaciji kako ovde pobrojanih, tako i drugih ciljeva dobijam lično od predsednika Vučića, Nikole Selakovića, Ane Brnabić, Siniše, Jorgovanke i mnogih drugih, kao i njihovih timova u našim institucijama.
NE PROPUSTITE
