Ima u Srbiji jedna čudna stvar, u stvari samo naoko čudna. Šta to pričam? Mnogo je u Srbiji čudnih stvari, ali danas ćemo se pozabaviti ovom koja je tema naše današnje kolumne - naime paradoksom da lokalni izbori u, da kažemo, Kraljevu izazivaju mnogo manje pažnje - poneki čak prođu i potpuno nezapaženo - neg izbori u, recimo, Nikšiću.
Isto važi i za parlamentarne izbore. Nakon prošlojesenje predizborne kampanje i pobede antiđukanovićevske opozicije, Beograd je zapao u žešći pobednički amok nego Podgorica. Ako se pitate zašto je tome tako, znajte da je to zato što je zvaničnom Beogradu (svih boja) mnogo stalije do dobrobiti Srba izvan Srbije nego do onih koji životare unutar njenih fluidnih granica. Tako je bilo u XIX, tako u XX, tako je i XXI veku i tako će, kako stvari stoje, biti do sudnjeg dana, koji će, zahvaljujući julijanskom kalendaru, u Srbiji osvanuti sa trinaest dana zakašnjenja, plus onih 90 min. iz onomađašnje kolumne.
Sa izuzetkom socijalističkog perioda, srpske elite (svih boja) neodustajno su pokušavale da reše problem ravan kvadraturi kruga, tj. da nekako pronađu način da Srbija - nedovršena, razvaljena država, od nastanka razdirana unutrašnjim sukobima, počev od dinastičkih, zaključno s navijačkim - napravi veliku državu u kojoj će se naći svi Srbi ovog sveta.
Jedan moj dobar poznanik, demograf, jednom mi je zgodom rekao - i rečeno potkrepio matematikom - da bi, da nije bilo tih, pobedonosnih pokušaja, Srba danas samo u Srbiji bilo oko 18 miliona. Ali rekosmo već - Srbin u Srbiji ne vredi ni po lule duvana.
Kad smo već kod toga, prekjuče su srpske stranke iz Nikšića izvojevale još jednu veliku pobedu na putu devastacije Srbije u cilju stvaranja Srpskog sveta. Treba li uopšte reći da je ta pobeda oduševila podjednako Lazarevac i Nikšić, srbijansku opoziciju jednako kao i vlast.
Pobedama se u zube ne gleda, ali kad malo bolje pogledamo, to uopšte nije bila pobeda. Lista DPS lista je osvojila čak 15 odsto više glasova od drugoplasirane srpske. Ono, fakat, Milo jeste izgubio vlast u Nikšiću, ali za rasnog političara i organizovanu stranku - a Milo i DPS to jesu - odlazak u opoziciju nije nikakva tragedija - naprotiv, to bude prilika za redefinisanje i pregrupisavanje - kao što za političare i stranke bez ikakvog suvislog programa i ideje osim ideje da se „Milo sruši“ i da se preuzmu njegovi poslovi pobeda ne donosi mnogo vajde.
Tim naročitije što se unosni poslovi ne preuzimaju tako (relativno) lako kao vlast. Ne dobijaju se oni većinom glasova, kampanje tu ne pomažu, imaju veliki poslovi svoju logiku nedokučivu novoj crnogorskoj vladi - upadljivo (čak i u smislu kostimografije) sličnoj vladama banana republika iz latinoameričkih serija - kamoli novoj nikšićkoj vlasti, koju će, ako se ne varam, sačinjavati tri koalicije u doba predizbornosti ujedinjene srpskosvetskom idejom, u svemu ostalom, a naročito u stvarima unosnih poslova, razjedinjene kao rogovi u vreći.
NE PROPUSTITE
