Bilo je predvidivo da će subotnja kolumna „Prezumpcija krivice“ izazvati još jednu srpsku podelu i da će moju društvenu mrežu (Viber) dovesti do belog usijanja.
Jedni su slali poruke tipa „to, majstore, dosta više tog ženskog prenemaganja, ako se ovako nastavi, i kasirke iz ‘Maksija’ će ‘nas’ (vazda to ‘nas’, jebo ja nas) prijavljivati za silovanje“, drugi su pak slali katil fermane u stilu „kako te, tako matorog, nije sramota da braniš muške šovinističke svinje i nasilnike“.
Bio sam (i ostao) daleko i od prve i od druge primisli. Niti sam Lečića „branio“, niti sam Štajnfeldovu „sumnjičio“, još manje sam - kao što većina ibret efendija i hanuma čini na kraju svojih moralnih tirada - velikodušno „prepuštao“ pravosuđu da kaže „poslednju reč“.
Ne! Tema moje kolumne je bila psihologija krda, masovna histerija i moralna panika, koje - kako smo pokazali na primeru posleratnih narodnih suđenja - često završavaju u jezivim nemoralima i nepočinstvima, i koje - svaljujući krivicu na „žrtvenog jarca“ (svejedno da li je kriv ili nije), zapravo služe perpetuaciji nemorala većine.
Indikativno je, što rekle novindžije, da su u blanko osipanju drvlja i kamenja na Lečića prednjačili štampani mediji pod kontrolom Đilasa & Co - tabloidi valjda imaju više razumevanja za carstvo čula i poroka - a najdalje je (zasad) otišao portal Nova.rs, čiju su se novindžije upustile u forenzičku analizu Lečićevog govora tela i izražavali zabrinutost da bi, budući dobar glumac, Lečić mogao prejebati poligraf. Koji, inače, bio rezultat testiranja pozitivan, bio negativan - nije nikakav dokaz.
E sad, ako se neko društvo - u datom slučaju naše - ponaša kao krdo bizona ili (da malčice ublažim) kao mali Mujo koji ide kud god idu i ostali Turci, nije li logično da u takvom društvu, umesto institucija i zakona, red zavodi neki gonič. Malo indiskrecije.
Budući da sam po prirodi posla u redovnom kontaktu sa „obično dobro obaveštenim izvorima“, poveriću vam ne tako strogo čuvanu tajnu da su u pozorišnom (bogme i u akademskom) svetu očijukanja, trljanja i nabacivanja, poput onih razotkrivenih u aferi Štajnfeld, redovna pojava, maltene narodni običaj, a poveriću vam i da neki Ardalioni - za koje, po čuvenju, ali pouzdano, znam da rade isto što je radio i Lečić (za silovanja ne garantujem) - nisu oklevali da se poseru po Lečiću, što nas opet vraća u četrdesete godine prošlog veka, u vreme „narodnih suđenja“, u kojima su mnogi čestiti ljudi na pravdi boga gubili glavu, a mnoga fukara profitirala.
Biće Lečića, ako mu se dokaže krivica, lako osuditi na propisani mardelj, ali problem nasilništva nad ženama neće biti rešen jer seksualno nasilništvo u Srba nije anomalija - kako bi naivčina mogao pomisliti u buci moralne panike - nego tamna strana dominantnog kulturnog modela pseudopatrijarhalnosti srpskih domaćina koji u toplinama svojih domova neguju porodične vrednosti, ali u pomrčini jebu sve pred sobom. Kodža Miloš je takve vešao o famoznu kragujevačku krušku. Problem je što je i on radio isto što i obešeni.
NE PROPUSTITE
