Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA : Boškić protiv Tadića
Foto: Marina Lopičić

kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA : Boškić protiv Tadića

Lični stav

Budući da je koincidiralo sa aferom Lečić-Štajnfeld, javno prepičkavanje na relaciji Boško Obradović - Boris Tadić proteklo je u popriličnom medijskom mraku. Boškić je, naime, Tadića iznebuha „zamolio“ da se povuče iz političkog života, a zahtev potkrepio argumentacijom da je „Srpska napredna stranka samo do maksimuma i bolesti razradila koruptivni i pseudodemokratski politički sistem koji je formirala Tadićeva i pre toga DOS-ovska kriminalna vlast“. „U tom smislu, ne vidim šta Tadić uopšte više traži ili želi na srpskoj političkoj sceni, uz sve poštovanje.“ Tako Boškić.

Istini za volju, i moja neznatnost se to ponekad pita - često i piše o tome - ali sa „drugačijim predznakom“ od Boškićevog. Kada, recimo, ja napišem „Tadić“, to činim zato da bih tim bivšim prezimenom zamenio stotine hiljada reči koje bi, sve da ih i napišem, malo ko pročitao, a i oni retki koji bi ih pročitali pogrešno bi ih pročitali.

Nikada, međutim, Tadiću nisam nabio na nos da je, u saradnji sa DOS-ovskom kriminalnom vlašću „formirao koruptivni pseudodemoratski politički sistem koji je do maksimuma i bolesti razvio Vučić“. To naprosto nije tako. Taj sistem je formiran mnogo pre Tadića (i Vučića). Ono što sam mu nabijao - na nos, da ne bude zabune - jeste nespremnost što u situaciji u kojoj je raspolagao političkom moći istovetnoj Vučićevoj, dupetom nije mrdnuo da demontita taj sistem, koji se - nakon kratke pauze, a posle Đinđićevog streljanja - munjevito samoreinstalirao.

Možda je Boris i u trenucima prosvetljenja i pomišljao da uradi nešto u tom pravcu, ali nije „imao visinu“, a ni muda za tako nešto. Demontaža nakaradnog sistema uopšte bila je nemoguća misija. Za razliku od Đinđića, koji je sve vreme bio na vetrometini, Tadić je pod kontrolu bio stavio sve ključne sisteme, uključujući i onaj koji je Đinđiću došao glave. Pritom je dugo vremena uživao podršku javnosti jedva manju od one koju ima Vučić.

Ali ne! Kao i njegov kohabitant Koštunica, Tadić je bio čvrsto uveren - ili su ga (verovatnije) drugi uverili - da se politika „dokazanog patriotizma, koji ima čvrst stav o očuvanju Kosova i Metohije u sastavu Srbije, koji oličava borbu protiv kriminala i korupcije, koja predstavlja jednu novu politiku u novom vremenu i donosi zaštitu porodice, domaće privrede i životne sredine“ (B. Obradović) može voditi po dorćolskim kafićima, a ne u njenoj prirodnoj sredini - u Kaluđericama i Donjim Pičkovcima.

Sve napred citirano - „dokazani patriotizam, čvrst stav o očuvanju Kosova“ itd. - bila je eksplicitna Tadićeva politika, kao što je, u nešto primitivnijoj formi bila Miloševićeva politika i, na kraju, u poprilično radikalnoj formi Vučićeva politika. Sve je to, braćo i sestre, „narodna država“. Problem je što to nije politika, nego spisak patriotskih želja. To je, kako smo videli, i Boškićeva politika. Koju, according to Boškić, može voditi samo „neko nov, nekompromitovan, ko nije bio na vlasti“. Boškić očigledno misli na sebe. Pa lepo. Glasajte za Boškića. Nek se i on oproba.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja