Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Porodična vankontekstualnost
Foto: Marina Lopičić

KOLUMNA

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Porodična vankontekstualnost

Lični stav

Naša jučerašnja kolumna bila je posvećena (umerenim) vrlinama serije „Porodica“, naša pak današnja kolumna njenim (raskošnim) manama. Prva i glavna mana je apsolutno odsustvo konteksta, ali to je već manir srpske filmske i serijalne produkcije, što i nije čudo ako se setimo da kontekst nedostaje i srpskoj istoriji.

Vankontekstualnost ovdašnjeg poimanja, stvaranja (i pisanja) istorije rađa vrlo gorke plodove, vankontekstualnost ovdašnje filmske/serijalne produkcije zaliva stablo na kome ti plodovi rastu. Zato se, kako onomad i rekoh, istorija i piše filmovima i TV serijama.

Bez ikakvog konteksta - bez natruhe o kontekstu - „Porodica“ izgleda kao priča - melodrama sa pevanjem himne i pucanjem - o jednom dobroćudnom, staloženom čoveku, njegovoj neurotičnoj ženi, njegovoj histeričnoj ćerki i roju njegovih podguznih muva (minus one koje su prebegle), koga je iz nejasnih razloga potegla da uapsi grupa zgubina koji su zahvaljujući komedijantu slučajno dobričini preotele vlast.

Ni pomena - ni slovca - o prethodećim godinama (njih jedanaest na broju) tokom kojih je dobričina - istini za volju uz nesebično huškanje i sasluživanje sivih eminencija Slavskog Pojasa - moralno i materijalno devastirao zemlju, poveo seriju bezumnih ratova (i ratnih zločina), koji nije bio s raskida da izdaje katil fermane za odstrel opozicionara, koji je - kurčevit kakav je bio - rekao istorijsko NE u Rambujeu, time prizvao NATO bombardovanje, potom podvio rep, potpisao kapitulaciju u Kumanovu i na kraju sve to proglasio „veličanstvenom pobedom“.

Autorska ekipa će u odbranu svojih vekovnih ognjišta zacelo reći: „Aman, pa sve se to zna.“ Qwrz se zna. Još se ne zna praktično ništa, ili se zna onako kako se „zna“ da je „Kosovo naše“ i da su „srpske zemlje svugde gde su srpski grobovi“.

Što će reći da je ljudska drama u vili (i oko vile) u Užičkoj autentična (i uzorno prikazana) bila i debelo zaslužena. Uza sve, međutim, mane, serija je - sasvim nehotično da ne bude zabune - razotkrila suštinu te martovske kalakurnice.

Da, tačno je, Miloševićev sistem se raspadao mnogo sporije nego što se DOS-ov sistem uspostavljao. Još tačnije - Miloševićev sistem se nikada nije raspao, samo je suverenitet nad sistemom slavskog burazerskog pluralizma preuzeo Koštunica, oko čijeg su se čmara momentalno sjatile sve ključne podguzne muve.

Inače, da je bilo do „naroda“, Milošević nikada ne bi ni bio uapšen. Oko inkrimisane vile (i u njenom dvorištu) behu se okupili nekoliko hiljada muškaraca i žena spremnih da sa oružjem u ruci brane Slobu Slobodu, a još ih je nekoliko stotina hiljada bilo spremno da - takođe sa oružjem u ruci - krene put Beograda, zašto se to nije dogodilo, pojma nemam.

Da se situacija „usložnila“ i da je počem DOS pozvao svoje pristalice da sa oružjem u ruci potegnu na Dedinje, odziv bi - tvrd vam stojim bio - nula. A da su autori serije stisnuli muda, pa se obratili Bebi Popoviću, dobili bi gratis tri njegova odela iz „epohe“, da serijalni Beba ne bi išao u dronjama Tome Mone.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja