Kako se guziti, a da ti ne uđe, kako ništa ne raditi, a živeti na visokoj nozi, kako ne umeti urediti postojeću državu, a hteti triput veću, kako se ne obazirati na pravila, a tražiti od drugih da ih poštuju, kako nemati političku partiju, a hteti političku moć i vlast, to je samo nekoliko od mnoštva kvadratura kruga koje se neprestano pokušavaju rešiti u Srbiji, od kojih neki, logici uprkos, i budu prividno rešeni. Kako to? Lako. Mi možemo i ono što ne možemo. (D. Ćosić).
Jedna od trenutno najtežih kvadratura kruga - oko čijeg rešenja se trudi i pseuodopoziciono kuso i repato - jeste: kako strmopiziditi Vučića i SNS, a pritom dupetom ne mrdnuti i kako sve većom neorganizovanošću savladati za balkanske prilike uzornu organizovanost SNS.
Zajednička i vučićevskoj i antivučićevskoj Srbiji je epska neodustajnost i čvrsto uverenje da će ponavljanje istih grešaka na kraju rezultirati nekim bingom. Za razliku, međutim, od vučićevske Srbije, koja je odavno pronašla svoje „neukaljano lice“, koga se drži kao pijana plota, antivučićevska Srbija nikako da pronađe magičnu ličnost koja će doći niotkuda i rešiti stvar.
Konkurs je, da kažemo, neprestano otvoren. Profajleri iz Euromahale svako malo pronađu neku (do tada) N. N. osobu koja im se učini efikasnim protivotrvovm za Vučića. Pre - koliko ono beše, četiri godine - uslove konkursa je ispunio Saša Janković, koji je potom na izborima osvojio 16% glasova i kome je trebalo manje od dve godine da ih proćerda i završi u ropotarnici istorije.
Učinilo se malo potom da su europrofajleri pronašli pravog čoveka, bio je to kruščiki uzbunjivač Aleksandar Obradović, koji je trebalo da posluži kao stožer okupljanja i kapisla za potpaljivanje famozne „kritične mase“, a zašto je ta stvar propala i zašto je i Obradović završio u ropotarnici istorije, ne znam. Siguran sam da ne zna ni on, a da to još manje znaju oni koji su pokušali da ga lansiraju.
Nakratko je zablistala i antivučićevska zvezda Jova Bakića, ali je i on završio u ropotarnci istorije zbog euročaršiji neprihvatljivih „levih skretanja“. Pre izvesnog vremena majke opozicione invencije su zaključile da su čistoća vazduha i tla najefikasniji vid borbe protiv prljavštine Vučićevog režima, pa je na dnevni red došla ekologija, a položaj novog antivučića je zauzeo ekološki aktivista i borac protiv malih hidroelektrana Ćuta.
E sad, ekologija bi vaistinu mogla biti polazišna tačka za okupljanje liberalno-demokratskih snaga, tim pre što se ova zemlja pretvorila u aglomeraciju poluurbanih septičkih jama prekrivenih oblacima sumpor-vodonika. Jedna od nevolja je što su se među ekologe, po starom pravilu, momentalno infiltirale stotinama puta poražene, a opet večno pobedničke nacionalističke snage, koje na sav glas ukazuju na opasnost od kontaminacije ćirilice latinicom. Druga nevolja je što ekološki protest - revolucija, kako su ga neki doživeli - odbija i samu pomisao da bi mogao imati bilo kakve veze s politikom. Pa šta onda traži u politici?
NE PROPUSTITE
