Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Uskršnja kolumna
Foto: Marina Lopičić

kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Uskršnja kolumna

Lični stav

Budući da našu današnju kolumnu pišem na Veliki petak - na dan u koji saglasno novindžijskoj teologiji ne bi trebalo da radim ništa drugo osim da farbam jaja - uzdržaću se od kreveljenja, kerebečenja i posrpđivanja. Biće ovo, dakle, dušekorisno i poučitelno štivo.

Hajde onda da razmotrimo kako stoji stvar s Velikim petkom i hrišćanstvom u Srbiji, pravoslavnoj zemlji. Vrlo loše. Ali bolje ne može. Ne postoje, naime, takve stvari kao „katolička zemlja“, „pravoslavni narod“, da ne zaboravim ni protestantski. Pisac hoće da kaže da Gospod bog „radi“ samo sa pojedinačnim ličnostima, bez obzira na rasnu, polnu, a moglo bi se reći i versku pripadnost. Doduše, u masovnim skupovima koji se nazivaju „narodi“ - inače čisto ljudskim konstruktima - pravoslavni, katolici i protestanti mogu činit većinu populacije, ali te društvene strukture su poverene na brigu angelima, i to ne naročito visokog ranga u nebeskoj hijerarhiji. (Cinik bi rekao da je anđeo kome je poveren srpski narod prošao ko bos po trnju.)

Evo zašto. Zato što je svojevremeno neki preambiciozni dilber srpski narod proglasio „nebeskim“ i za tu budalaštinu bio nagrađen ovacijama. Pa šta, graknuće neprejebivci, lupetanje, no big dil. Jeste bogme big dil. Problem je što big dilovi proizilaze iz tupoumnosti malih dilbera. „Srbi, nebeski narod“, to baš zvuči onako gordo - nevolja je što i jeste gordost i drski pokušaj da se zemaljsko po kratkom postupku uzdigne u nebo.

Stvar je u tome da nebo silazi na zemlju, i to postepeno, u jednom dugom i mučnom procesu koji je započeo kad je Isus izgovorio: „Evo, sve novo tvorim.“ Videh, uzgred, da se na Veliki petak intervjuom u Politici oglasio i Nj. s. Porfirije, što me je navelo da protivno principu kupim primerak Rotopalanke, ali ću intervju pročitati nakon što završim našu današnju kolumnu.

Zašto posle? Da se ne bih vavodio vo iskušenije ako naiđem na eventualne lamentacije nad kosovskim „zavetom“ i kuknjavu nad „mnogostradalnim“ narodom. Davnih godina sam u jednom razgovoru sa Nj. s., tada episkopom jegarskim, spočitnuo Nj. s. - u (i ne samo njemu nego celoj SPC) da je malo zazorno za jednu hrišćansku crkvu, makar ona bila i srpska (dakle puna posebnosti) da ropće nad bilo kojim i bilo čijim stradanjima.

Naročito je to neprilično na Veliki petak, dan neopisivog stradanja koje je Isus podneo bez imalo roptanja, i ne samo što nije roptao nego je zatražio oproštaj za one koji su ga prikivali za krst. Isus pritom uopšte nije morao da bude razapet, mogao je kao svemoćan da proces presazdavanja sveta pokrene na bezbolan način, ali je prošao preko Golgote i raspeća da bi ljudima stavio do znanja da - iz razloga nedokučivih naših niščim duhovima - presazdavanje pale tvorevine ne može proći bez bola, muke i patnje. Utuvite ovo, ako imate uši da čujete, ofarbajte jaja, a rada što se tiče, i inače ne radite, pa vam to neće pasti teško.

Hristos voskrese.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja