I ovog Uskrsa, kao i mnogih prethodnih, krećem u unapred izgubljenu bitku protiv „Vaskrsa“. I ove ću godine, kao i prethodnih, SNiS-u podstrti dokaze (tj. džaba krečiti) da je reč „vaskrs“ nasilje nad jezikom, da nadalje - iako svi znamo šta se hoće reći kad se kaže „vaskrs“ - reč „vaskrs“ suštinski ne znači ništa i da je „vaskrs“ rođeni brat Ćosićeve „razistorije“, dakle posledica presrbljavanja, tj. preterivanja u posrbljavanju, koje, obrni-okreni, završi u rasrbljavanju, pa posle krivi Kominterna, Vatikan i Brisel.
Kada je Novi zavet prevođen na staroslovenski - mada će sigurno biti dilbera koji će ustvrditi da je najpre preveden na srbski - prevodioci su grčku reč „anastasis“ preveli kao „voskresenie“. Staroslovenski je potom podlegao srpskim podelama, pa su iz njega nastali razni jezici čije fonetike manje il više odudaraju od staroslovenske.
Glagoli i reči koji su u slovenskom sadržali „vo“ u srpskom su se s vremenom pretvorili u „u“, ne u lažnoprijateljskom smislu „unutra“ ili ka „unutra“, nego u smislu „uz“, „prema gore“ što savršeno korespondira s grčkim „ana“. Svih ovih godina čak mi i dobronamernici prebacuju da preterujem, da tražim dlaku u jajetu, da se bakćem sitnicama, a ja dobronamernicima uvek odgovorim da se đavo krije u sitnicama, a da nasilje nad jezikom pre ili kasnije završi u empirijskom nasilju, u šta se možete uveriti ukoliko pročitate gnevne podfamozne komentare, u kojima će me žestoko napušavati zbog skrnavljenja srbske reči „vaskrs“.
Ima i gorih stvari koje proishode iz kabadahijskog odnosa prema jeziku. „Propast nekog naroda“ - pisao je Žozef de Mestr - „počinje propadanjem njegovog jezika.“ Inače, pomenuti De Mestr je - a da to nije hteo - značajno doprineo degradaciji srpskog jezika, tako što je svom prijatelju, Jerneju Kopitaru, dao ideju o deslovenizaciji srpskog pisma.
Možda se pitate ako De Mestr nije namerno hteo da upropasti srpski, šta je onda hteo. Hteo je - i polovično uspeo u tome - da reformisanom azbukom austrougarskim Srbima ruske knjige učini nečitkim, da ih time udalji od Rusa i da ih tako, ako ne baš pokatoliči, a ono bar privede uniji s Rimom. Videvši šta se „reformom“ smera, tom projektu - čiji je izvođač radova bio Vuk Karadžić - žestoko su se suprotstavili ondašnji mitropolit karlovački Stratimirović i srpski građanski lobi, koji su činili obrazovani vojvođanski Srbi, ali je na kraju - posle ljute borbe i jogurt revolucije koja se dogodila Karlovačkoj mitropoliji - pobedu odneo Vuk Karadžić i seljačko-paganski lobi. Tako je dotadašnje Roždestvo Hristovo postalo Božić (umalo pa motel), a Voskresenije Gospodnje - kako se Uskrs zvanično zvao sve do 1896. godine - polako je počeo da se pretvara u vaskrs. Iste godine je u crkveni kalendar - da se Vlasi ne bi dosetili pod pseudonimom „Vid“ - uveden i slovenski balvan Svetovid, što je - na duže staze - završilo u balvan revolucijama. Kako će na kraju završiti, ostaje da vidimo.
NE PROPUSTITE
