Opet ću o jeziku rode da ti pojem. Ako je verovati Politikinoj Rotopalanci, „već ranjeni srpski jezik je pretrpeo još jedan udar“. Kad je situacija tako ozbiljna i i kad su već pale tako teške reči, bilo je prirodno da nastane i moralna panika iz koje se rodila simfonija Rotopalankine redakcije i srpskih lingvista (oba pola).
„Udar na ranjeni srpski jezik“ je, inače, Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji preti da bude usvojen, pa je Politika upriličila okrugli astal na koje je pozvala naše najuglednije lingviste/ligvistkinje da, ako već ne mogu da spreče udar, bar zaleče neprebolnu ranu.
Pre nego što zađem u sitna crevca, ustvrdiću da je Politika poslednje mesto na kome treba raspravljati o čistoti i milozvučnosti srpskog jezika jer je Politika - počev od sredine osamdesetih, zaključno sa današnjim danom - jedan od najsnažnijih i najpodmuklijih udara na taj jezik. Kažem „najpodmukliji“ zato što na Politikinim stranicama čitamo u suštini isto ono što i u Informeru, samo što je Politikin sadržaj „upakovan“ u prividno artikulisaniji i uglađeniji izraz. Obrni, međutim, okreni, to je jedan mrtav, komitentski jezik, lošiji od komitentskog jezika iz doba centralnih komiteta.
Sada silazimo u sitna crevca. U datoj stvari - viđi vraga - moja neznatnost se slaže sa Politikinom redakcijom i lingvistima/lingvistkinjama. Neki rodno ravnopravni nazivi damskih titula, profesija (i funkcija) - koje zakon namerava da propiše - vaistinu prelaze svaku meru tolerancije na rogobatnost, ponekad i zaumnost.
Za razliku, međutim, od Politikine redakcije i lingvsta/lingvistkinja, moja se neznatnost nije uzibretila nad Zakonom o rodnoj ravnopravnosti. I to iz više razloga. Razlog prvi, najvažniji: koga li će to, pitam ja vas, zaboleti dupe za zakon i koga će i na šta obavezati Zakon o rodnoj ravnopravnosti u zemlji u kojoj, osim na zakone fizike i verovatnoće (i to ne uvek), na ostale zakone niko ne daje ni pet para.
Razlog drugi, ne manje važan. Sve da je Srbija i zemlja najuzornijeg poštovanja zakona, jeziku - bilo kome, ne samo srpskom - ama baš ništa se ne može zakonom propisati, narediti ili nametnuti. Svaki jezik ima mehanizme samoregulacije i imunosisteme koje efikasno odbacuju strana tela iz organizama.
U tom smislu je bio znakovit pokušaj turbokroatizacije hrvatskog jezika iz devedesetih koji je izrodio rogobatnosti i zaumnosti neuporedivo jezivije od onih koje predviđa naš Zakon o rodnoj ravnopravnosti, ali koji je prdnuo u čabar, završio fijaskom i povratkom hrvatskog na fabrička podešavanja.
Kao zakleti empiričar, pokazaću to na primeru iz prakse. Često ćete, recimo, u tabloidima - koji su zajedno sa Politikom glavni upropastitelji jezika - naići i na ovakav naslov - „Rada Marmelada pokazala atribute“. Svi znamo da je novindžija hteo da kaže da je Rada pokazala dupe, ali je, hoteći da bude vickast, izvršio nasilje nad jezikom, tj. dupetom. Ali niko Radi - ako mu se ukaže prilika - neće reći: „Rado, sateram ti ga u atribut.“ Kužite li, stari moji.
NE PROPUSTITE
