Visoki Vučić je pre dva-tri dana u Kozačkoj Skupštini održao jednu podugačku govoranciju u kojoj je vrlo zaobilazno i biranim rečima poslanicima i SNiS-u priopćio da je kosovska stvar dogorela do nokata, da Srbija „ne sedi ni za jednim astalom za kojim se donose odluke“ i da se neki kompromis mora tražiti, ali da on, lično, ne vidi šta bi to moglo biti.
Možda da se Visoki obavestio - nije to nemoguće, puno on čita - da je vreme geopolitike odavno prdnulo u čabar i da je nastupilo doba hronopolitike, tj. globalne kontrole nad vremenom, ne prostorom. Da ne bi mrsomudili, evo kratkog opisa kako supremacija nad vremenom menja geopolitičku kartu sveta i to - sa izuetkom eks-Ju - bez ispaljenog metka.
Era hronopolitike započela je famoznom trkom u naoružanju između SAD i SSSR. Ovako je to išlo. SAD naprave tehnološki nadmoćan lovački avion, Rusi, šta će, ku’ će, da bi održali ravnotežu, krenu da sustižu Amere i počnu da prave isti (ili približan) takav avion. Budući, međutim, da su Sovjeti imali mnogo manje para, a da je, za razliku od američke, sovjetska avio-industrija - ali i sve ostale industrije - bila neuporevo sporija, taman ti Rusi skarabudže ravnopravnu letelicu, Ameri već izbacili novu. I - šta? Jovo nanovo.
Poenta - koju je maestralno izveo Pol Virilio - jeste u sledećem: ako se trkaš na sto metara sa nekim ko ima deset metara prednosti, pritom je mlađi, u boljoj kondiciji i ima para da plati dobrog trenera, pre ili kasnije baldišeš i prdneš u čabar. Upravo to se dogodilo Sovjetskom Savezu. Preforsirao se, iscurilo mu vreme, pa se urušio kao kula od karata.
Od posledica tog urušavanja praktično smo više najebali mi u eks-Ju nego Sovjeti, a jedna od posledica tog pičvajza bila je i secesija Kosova. Prištinske političke elite su se mudro svrstale na stranu gospodara vremena, beogradske su se pak nemudro svrstale na stranu Rusije, koja je još uvek u cajtnotu i - nešto mudrije - na stranu Kine, koja preti da preuzme vremensku kontrolu, ali, ako se to i dogodi, ni mi ni Kosovo od toga nećemo imati vajde.
Temporalni, naime, imperijalizam uvek radi po istoj matrici - svejedno da li je šef parade SAD, RF ili Kina - ne jebe on živu silu. Srpske političke elite, međutim, odvajkada smatraju da Srbiji manjka prostora, a da vremena ima kolko ti duša ište, nije li to najpreciznije izrazio pokojni Nj. s. Irinej kad je u epskom zanosu blagolupio da ćemo, ako treba, čekati i 500 godina da vratimo Kosovo u Srbiju, ne pomišljajući (i ne pitajući se) da će Srbija, ako se mortalitet i ekonomska emigracija nastave ovim tempom, izdržati još 50 godina.
Mi smo u tolikom vremenskom tesnacu da će nam - sve da se kosovski kompromis napravi koliko sutra - trebati godine, možda i decenije da se u hronološkom smislu vratimo tamo gde smo bili hiljadu devetsto osamdeset pete. Nastavimo li da se ovako kockamo s vremenom koga nemamo, budu li političke elite igrale za raju, a zanemarivale taktiku, završićemo u nižerazednom Vratniku iz 1785.
NE PROPUSTITE
