Bezgranično licemerje, lažni moral (s pratećim panikama) i lažno pravedništvo tri su stvari koje ovu zemlju, koja kao zahuktali voz juri ka involuciji, održavaju u beskonačnosti stagnacije.
U mnoštvu dokaznog materijala za tu tvrdnju vrlo je znakovit skandalizam koji (danas već drugi dan) prati promociju Lukasove knjige u Pozorištu na Terazijama. „Još uvek se ne zna ko je odgovoran za skandal“, tako glasi naslov u Danasu od petka, koji - za razliku od prethodnog nastavka sage - bar nije objavljen na naslovnoj strani kao udarna tema.
Zašto bi to bilo licemerno? Ljubitelji visoke kulture su - reći će neko - kao samosvesni građani (iako su u stvari teške seljačine) - stali u odbranu hrama kulture od turbofolkizacije. Sad ću da vam kažem šta je tu licemerno. Da je, recimo, Aca Lukas vaktile ušmrkao više kokaina nego obično, pa u beutu, umesto što je „podržao“ Visokog Vučića, „podržao“ nekog iz raspalog Trija Fantastikus - Ðida, Guzijana i Boškića - tvrd vam stojim da se niko u Danasu i ostalim slobodnim, a ugušenim medijima ne bi uzibretio nad Lukasovom promocijom. A možebiti - sigurno je u stvari - da bi prikaz promocije bio pozitivan. Ko biva žestoki momak s beogradskog asfalta napisao knjigu, baš lepo.
Ali idemo mi na temu naše današnje kolumne. Aca Lukas fakat jeste uvredljivo osebujan, jeste onako na svoju ruku - šta pjeva, ne znam, nisam slušao - i tačno je i da je sklon lupetanjima tipa „treba zabraniti Danas“ i „nije mi žao što je Ðinđić ubijen“, ali - apsolvirasmo li juče - da je spisak onih kojima (javno) nije žao što je Ðinđić ubijen ogroman and counting - uključujući Tongu Nikolića - pa opet niko se ne buni kad obavljaju svoje poslove.
Sve da je Lukas i stoput gori, ne postoji nijedan ljudski i božji zakon, što reko Koštunica, koji bi bio prepreka da Laguna zakupi prostor za promociju Lukasove autobiografije, da se promocija održi i da se posle promocije upriliči svirka i pesma. U civilizovanim društvima crvene lampice za uzbunu se pale isključivo u situacijama kad neki javni događaj zapreti remećenjem javnog reda i mira ili, daleko bilo, nekim krivičnim delom.
Ni javnost ni policija ni tužibapstva nigde osim u Srbiji nemaju ovlašćenje - a ni za qwrz im ne treba - da procenjuju estetske domete promovisanih dela i moralne likove promovisanih autora. To se prepušta afinitetima, slobodnim procenama i preferencijama zainteresovanog ili nezainteresovanog publikuma.
Niko se, recimo, u Britaniji - nadaleko čuvenoj po aristokratizmu i puritanizmu, nije uzibretio kad je moj omiljeni gitarista, Uncle Kit Ričards - višestruko apšen zbog posedovanja droge, raznorazanih pičvajza i skandala - upriličio promociju svoje autobiografije, koju sam (zasad) triput pročitao, a na čiju bih promociju - da sam bio u prilici - odjurio kao bez duše. Jeste, ali Kit je Kit - zagrajaće drkadžije - a Lukas je Lukas. Odgovoriću parafrazom odgovora Baje Pašića kome je prigovoreno da Gledston ne bi uradio ono što je uradio: Kakvi smo mi Britanci, takav nam je i Aca Lukas.
NE PROPUSTITE
