Najnovije vesti

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Lemur i bog tenisa
Foto: Marina Lopičić

kolumna

FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Lemur i bog tenisa

Lični stav
14:18h

Ugledah preksinoć breaking news na sajtu Nove.rs: „Vesić se u zoo-vrtu slikao s lemurom na glavi“. Momentalno pomislih: ne bio ja lemuru u koži. Neće proći mnogo pre nego što akademik Teodorović lansira tvit: Nemoj’de, lemure, posle da bude samo sam radio svoj posao. A mogla bi se lemuru dogoditi i gora stvar, da ga Guzijan Jeremić - kad se uspentra na vlast - u revanšističkom žaru lustrira i iz beogradskog zoo-vrta prekomanduje u onaj Palmin.

No, dobro, okanimo se zajebancije. Nedavno me neko upita a da zašto nikad ne pišem - ili to samo sporadično činim - o „bogu tenisa“, osvajaču sveta, novom Napoleonu i jednom od temelja novijeg srpskog identiteta, Novaku Ðokoviću, a ja odgovorih da je to zato što me tenis i kao igra - a naročito kao parateniski vimblonski kič sa šampanjcem i jagodama - ič ne zanima.

Nisam zainteresovan ni za ostale sportove, s delimičnim izuzetkom odbojke i košarke, možda ni sa mnom nešto nije u redu, ali za mene, tenis je ubistveno dosadna rabota, s kojom se Antonioni majstorski posprdnuo u kultnom filmu „Blow up“. Ovo naravno ne mogu dokazati, ali secite me gde sam najtanji ako tenis 90% svoje popularnosti ne duguje poreklu iz visokog društva - uključujući i kraljevsko - i auri džetsetizma koji ga okružuje.

To u svetu. U Srbiji je drugačije. Neću pogrešiti ako kažem da u Srbiji tenis 99% popularnosti duguje činjenici da Ðaković neprestano pobeđuje, da na tom poslu odlično zarađuje, da se u situacijama stani-pani pravoslavno krsti i da napušava nesrpsku publiku na vimbldonskim tribinama.

Lepo je Lazar Džamić u tekstu u vikend izdanju Danasa pojasnio da je Ðoković sve to postigao zahvaljujući dibidus nesrpskim osobinama - što će reći - upornosti, samoodricanju, prilježnom radu i nepribegavanju improvizacijama i da je, svim tim postignućima uprkos, ostao ličnost od integriteta, na pristojnoj distanci od ovdašnjih karavilajetskih kalakurnica i skandala.

Kažem „na pristojnoj“ jer je u Srbiji, čak i monasima, nemoguće napraviti neku veću distancu. Bilo kako bilo, Ðoković je izbegao - a za to mu je, garantujem, bila potrebna velika diplomatska veština - politizaciju svoje pobedonosnosti, iako ne i tabloidizaciju, ali to je neizbežno.

Što opet ne znači da političari ne ulažu povelike napore da se „ogrebu“ o Ðokovićevu svetsku slavu i da mu se nekako približe ne bi li se virus pobedonosnosti nekako preneo i na njih. Pokoriti svet i pritom (bez truda) zaraditi keš - to je san svakog srpskog političara (bez obzira na boju).

I kako to već biva, u tim pokušajima približavanja Ðokovićevom sjaju često dolazi do lakrdijaškh scena, poput npr. gafa ambasadorke Srbije u UK A. Joksimović, koja se na prijemu upriličenom nakon pobedonosnog meča, mimo protokola - pride neprikladno odevena - ubaštrala između Ðokovića i britanskog princa da mu - čestita. Sad, kad je osvojio sve što se u tenisu može osvojiti, Ðoković bi najpametnije postupio da prestane da igra. Jer ako počne da gubi - a godine lete - proći će kao Vesićev lemur.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja
track