Ne znam da li će se sastati Zvezda i zagrebački Dinamo, ali sudeći po euforičnosti na društvenim mrežama, nimalo se ne radujem toj utakmici. Zapravo, svake godine se tresem kada je žreb jer uvek želim da izbegnemo bilo koji hrvatski klub. Ne zanima me šta je bilo nekada, nisam jugonostalgičan, interesuje me isključivo sportski aspekat i Zvezdin prolaz. Problem ove utakmice je što je ona sve osim sportskog događaja i tu ne može da se igra normalan meč. Ne mislim to zbog ostrašćene publike i potencijalnih nereda na „Rajku“ ili „Maksimiru“, već zbog užasnog pritiska koji se reflektuje na sve aktere dvomeča, od igrača, preko stručnih štabova, sudija, pa do ekonoma. Ta utakmica se doživljava kao pitanje života i smrti, što suštinski i jeste, te shodno tome nisam nimalo srećan što bi moglo doći do ovog dvoboja. Da sve bude gore, s obzirom na rigidnost UEFA, posebno prema srpskim klubovima, već mi je u najavi kazna za Crvenu zvezdu, jer nema šanse da ne zagrmi neka uvreda sa tribina na nacionalnoj osnovi, što će revnosni mafijaški kadar UEFA odmah zabeležiti i isprazniti nam klupsku kasu. Da zaključim, koliko god ću grlo da ostavim u meču sa Šerifom, toliko ću svim srcem navijati za Legiju iz Varšave da izbaci Dinamo. Dodatno, navijači Legije uvek ističu da je Kosovo Srbija, pa mi je nekako draže da zajednički s njima zagrmimo na stadionu „Kosovo je srce Srbije“ nego da gledam tenzični meč sa purgerima. Biću iskren, odnos navijača Legije prema UEFA je sjajan, jer oni o toj mafijaškoj organizaciji misle baš ono što i moja malenkost. Sve najgore.
Najveće gađenje sam osetio prema jugonostalgičarima koji samo što nisu zaplakali od sreće što će im „modri“ gostovati u Beogradu. Odmah su krenule tužne priče o nekadašnjoj zemlji i ligi, uz poseban naglasak kakva smo fudbalska velesila bila, mada to zaista nikada nije bilo tako. Da, to jeste bila u svakom pogledu kvalitetnija liga od svih ovih koje danas imamo širom iscepkane Jugoslavije, ali kukati za nečim što je davna prošlost je suludo. Od prošlosti, posebno one neslavne, nikako se ne živi. Da li bi možda trebalo razmišljati da se pravi neka balkanska liga, ali ne samo od država bivše SFRJ, kako bi se podigao kvalitet fudbala, to je već neka deseta tema. Nisam pristalica rešenja kao u košarci, da domaća liga formalno postoji, ali da je suštinski ugašena zbog ABA lige. Draže mi je da nam se sport razvija u Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu, Subotici, Surdulici, gde god širom Srbije, nego u Zagrebu, Splitu, Rijeci, Šibeniku, Zadru. Zapravo, ne zanima me hrvatski sport. Nikada se ne radujem uspesima hrvatskih sportista i klubova i uvek navijam protiv njih. Jednako mi je osećanje i prema BiH, kao i prema Crnoj Gori..
Na kraju, realni da budemo, uz poštovanje crno-belih komšija, ipak je u Hrvatskoj Zvezda uvek bila prepoznata kao simbol za srpske timove. Rivalitet Crvene zvezde i Hajduka je bio najveći rivalitet srpskog i hrvatskog kluba. Partizan je bio rival, gledan je kao srpski klub, ali ne u tim granicama netrpeljivosti koja je vladala prema Crvenoj zvezdi. Mržnja koja postoji prema Crvenoj zvezdi sigurno je da ovu potencijalnu utakmicu neće zaobići, što nam već u startu ukazuje da tu nema normalne utakmice i zato navijam da do te utakmice ne dođe. Kako sada, tako i nikada.
NE PROPUSTITE
