Bogu hvala, imam poziv da budem na Svetoj liturgiji i kasnije na ustoličenju mitropolita Joanikija u Cetinjskom manastiru. Bogu hvala, planiram da se odazovem pozivu, mada, opet velim, Bogu hvala, poslušaću ono što mi naša Sveta crkva bude rekla oko odlaska na Cetinje.
Srce mi je puno radosti jer ću veče pred ustoličenje u Nemanjinom gradu, u srpskoj Podgorici, dočekati patrijarha srpskog gospodina Porfirija. Znam da će to veče biti veče volje Božije, kada će se pokazati šta je prava Crna Gora. Ona koja se pradedovske vere nije odrekla. To veče pred Sabornim hramom Hristovog Vaskrsenja vaskrsnuće i Crna Gora.
Ona koja je od 1945. ugnjetavana, ona kojoj su komunisti pobili gotovo kompletno sveštenstvo sa sve mučenim mitropolitom Joanikijem Lipovcem, ona Crna Gora koja je trpela da joj hramove ruše ili u štale pretvaraju, ona Crna Gora kojoj su nasilno menjali nacionalni identitet, terali je da brat ubija brata, ona Crna Gora kojoj su rušili Njegoševu kapelu da bi je od vere Hristove oterali...
Da, baš ta Crna Gora, gušena i ubijana, to veče će vaskrsnuti i pokazati dušmanima da se ona ne odriče sebe. Pokazaće da se i dalje zaklinje nad svetim Kosovom i Metohijom, da ne zaboravlja Pećku patrijaršiju i da dobro zna da njen mitropolit koji sedi na tronu Svetog Petra Cetinjskog je ujedno i egzarh Svetog trona pećkog. I znam dobro da će to veče suza radosnica da mi krene, jer takav srpski naboj neću osetiti verovatno više nikad.
Sve to što u sebi nosi ona prava, izvorna, Crna Gora nije nikakav mit. To je nešto na čemu se država stvara i na čemu opstaje. Odrekne li se toga, ona nestaje. Crna Gora je bila na dobrom putu da nestane, jer odrekla se svega na čemu je počivala. Odrekla se sopstvene istorije, odrekla se vere pradedovske, odrekla se svojih istorijskih znamenja.
Sve ono što danas predstavlja Crnu Goru nema veze sa Crnom Gorom, osim što se lažno predstavlja. To je država falsifikat koja je nasilno pokušala da stvori identitet, jezik, novo pismo, a sve da bi šaka manipulatora i mafijaša mogla da hara i da njom vlada. Silni su bili, mislili su da mogu sve, ali onog momenta kada su se odlučili da udare na Crkvu, doživeli su poraz od koga se nikada neće oporaviti.
Po ko zna koji put je dokazano da je zemaljsko carstvo bezvredno i da je ono ništa naspram Božije volje i carstva nebeskog. Po ko zna koji put je dokazano da ko god na svetinje i Boga krene, loše se provede. Nema te zemaljske vlasti i ideologije koja je Boga negirala, a da je opstala. Sve su propale, a Crkva je opstala i svedoči o epohama u kojima je bila ugnjetavana i napadana. Svi oni silnici komunistički koji su crkve rušili, porodice su im propadale, ostajali su bez potomaka, o njima se danas sve najgore priče.
S druge strane, one koje su mučili, sveštenike i vladike koje su ubijali - narod danas pominje. Nekima se i moli jer su u međuvremenu postali sveti. Zato će okupljanje pred Sabornim hramom Hristovog Vaskrsenja u Podgorici biti konačan udarac za ljude pune mržnje. V
erujem da posle tog okupljanja niko neće moći sutradan da spreči narod da dođe na Cetinje i da u molitvi proslavi ustoličenje mitropolita Joanikija. Bogu sam zahvalan na časti koja mi je ukazana da prisustvujem momentu kada zaista narod piše istoriju. Mitropolit Joanikije je divan čovek. Sjajan duhovnik, čovek velikog znanja i srca punog ljubavi.
Vidimo se na Cetinju u nedelju!
NE PROPUSTITE
