FAMOZNO SVETISLAV BASARA: Mindžaranje po samaru

Ta­mo ne­g­de ka­snih se­da­m­de­se­tih, pre ne­go što je Ro­go­nja ob­mo­tao qw­rz bo­dlji­ka­vom ži­com i kre­nuo da mla­ti po ze­mlji Sr­bi­ji, pro­či­tah u ne­koj et­no­lo­škoj knji­zi da se u izve­snom ple­me­nu iz Ama­zo­ni­je na­j­stra­šni­jom pso­v­kom - šta pso­v­kom, smr­t­nom uvre­dom - sma­tra ako ne­ko ne­kom ka­že, ci­ti­ram: „Pi­č­ka tvo­je ma­j­ke.“ Za to - pi­sa­lo je u stu­di­ji - le­ti gla­va. Još je pi­sa­lo da ako to ka­že ino­ple­me­nik, ple­me uvre­đe­nog kre­će u rat pro­tiv uvre­dio­če­vog ple­me­na.

Pa, je­bo­te, po­mi­slih, mi smo ro­đa­ci ple­me­na iz Ama­zo­ni­je. I kod nas je „pi­č­ka ti ma­te­ri­na“ na­j­če­šća pso­v­ka. S tom ra­zli­kom što - pre­t­pos­ta­vljam sam, zbog iskva­re­nos­ti du­gim bo­ra­v­kom na evro­p­skom tlu - kod nas mi­n­dža ma­te­ri­na ni­je smr­t­na uvre­da, u stva­ri uo­p­šte ni­je uvre­da, pre je uzre­či­ca, po­ne­kad i izraz brat­ske na­klo­nos­ti, kao u si­tua­ci­ja­ma kad pa­j­taš po­sle du­žeg vre­me­na sre­t­ne pa­j­ta­ša pa mu sav oza­ren ka­že: „Pa, gde si, bre, pi­č­ka ti ma­te­ri­na.“

Kao što zna­te, ni mo­ja ma­len­kost ni­je s ra­ki­da da ote­ra u mi­n­džu ma­te­ri­nu. Ma­da če­šće u pi­sa­ni­ja­ma ne­go u sva­kod­ne­v­nom ži­vo­tu. Ni ja, da­kle, ni­sam izu­ze­tak ko­ji po­tvr­đu­je pso­va­č­ko pra­vi­lo. Ono, fa­kat, uglav­nom upo­tre­blja­vam eu­fe­mi­z­me (mi­n­dža, mra­č­ni pre­d­met že­lja itd.) ili skra­će­ni­ce (PM, 3LPM), ali Vla­si se uvek do­se­te, a me­ni je i na­me­ra da se do­se­te.

Da skra­tim. Ako ne po­me­neš du­pe De­san­ke Ma­k­si­mo­vić - što iza­zi­va ma­sov­no ibre­te­ni­je, zgra­ža­va­nje i sa­bor­nu mo­ral­nu pa­ni­ku - u Sr­bi­ji bez pro­ble­ma mo­žeš pi­č­ka­ra­ti do mi­le vo­lje. I ne sa­mo da ne­će bi­ti mr­šte­nja, ibre­te­ni­ja i mo­ral­ne pa­ni­ke, ne­go ćeš - ako ispi­č­ka­raš pra­vu oso­bu - do­bi­ti još i aplauz „de­la jav­nos­ti“.

Čim sam čuo da je Ma­r­ko Vi­do­j­ko­vić ispi­č­ka­rao Vi­so­ko Me­sto, ži­vo me je zai­n­te­re­so­va­lo ka­ko li će pro­ti­v­ni­ci ispi­č­ka­ra­nog Me­sta - ina­če ve­li­ki po­bor­ni­ci pri­sto­j­nos­ti - „he­n­dlo­va­ti slu­čaj“. Ka­ko će rea­go­va­ti od­bra­m­be­ni me­ha­n­zi­mi i or­ga­ni­z­mi Vi­so­kog Me­sta una­pred sam znao - sve će sva­li­ti na Đi­la­sa i Šo­la­ka. Na­po­me­na: ta­bloi­de ni­sam ko­n­su­l­to­vao. Sa­mo tzv. me­j­n­strim.

U stva­ri, znao sam una­pred da će „pri­sto­j­na Sr­bi­ja“ na­ći opra­v­da­nje i le­pu reč za Ma­dža­na, sa­mo ni­sam znao ka­kvo opra­v­da­nje i ko­ju reč. Na­j­bo­lje mi se svi­de­la apo­lo­gi­ja Ve­sne Ra­kić Vo­di­ne­lić pu­bli­ci­ra­na na sa­j­tu Pe­šča­ni­ka u ko­joj au­to­r­ka (iz­me­đu osta­log) ka­že: „Vi­do­j­ko­vić je jav­ni glas de­la gra­đan­stva ko­ji psu­je pred­sed­ni­ka pri­vat­no, sve­jed­no ko­li­ko gla­sno ili ti­ho. I baš taj deo gra­đan­stva je po­de­ljen: ne­ki odo­bra­va­ju Ma­r­ko­vo jav­no pso­va­nje, dru­gi ne. Pri­sto­jan ton bi vi­še pri­li­čio jed­nom jav­nom gla­si­lu - ne­re­t­ko ta­ko jav­no go­vo­re pri­vat­ni pso­va­či“. Itd.

Osta­lo je ne­ja­sno, bar me­ni, ka­kav je stav VRV gle­de sr­p­skih po­de­la u „de­lu gra­đan­stva“: da li bi svi tre­ba­lo da „odo­bra­va­ju jav­no pso­va­nje“ ili bi tre­ba­lo da usvo­je mi­šlje­nje onih ko­ji pri­vat­no psu­ju, ali mi­sle da je „pri­sto­jan ton“ pri­me­re­ni­ji jed­nom jav­nom gla­si­lu. Ne­ja­sno mi je, ta­ko­đe, za­što deo gra­đan­stva ne­ma mu­da da psu­je Vu­či­ća jav­no, ne­go ko­ri­sti Ma­r­ka kao na­rod­nog tri­bu­na pi­č­ka­ra­nja. A u pi­č­ku ma­te­ri­nu, iscu­re­še ka­ra­k­te­ri.