A u PM. Pojma nemadoh da će visoko mindžaranje i priključenija prerasti u mini-serijal, ali namesti se tako. Pokleknuh pod težinom teme. Umal me ne ubi preteška reč. Moram progovoriti još neku na temu treba li psovati javno ili ne, makar progovorio na dupe.
Evo šta dupe kaže. Decidirano - njet. U javnost nipošto ne treba pripuštati klevete, uvrede, bulažnjenja i psovke. (Napomena: Rečeno ne važi za umetnička dela, mislim na književnost i film, u slikarstvu i muzici se svakako ne može psovati, klevetati i vređati.)
Danas su već sredovečni muškarci i žene koji će se čudom začuditi kad čuju da je u Srbiji bilo i takvih vremena kad se u novinama i na televizorima nisu mogle čuti ne samo psovke nego ni neodmerene reči. Čak ni o političkim protivnicima. Koji to danas političar ne bi voleo da ga u medijima zovu anarholiberal i tehnokrata umesto žuti lopov, picousti ili izdajnik. U socijalističkoj javnosti, npr., Đido i Šolak bi bili pominjani kao tenhomenadžeri, a ne kao tajunki i pljačkaši.
Do ćudorednosti se držalo toliko da su socijalistički gloduri novinarima- početnicima skretali pažnju da u tekstu nikad ne pišu „je bio“, nego uvek - „bio je“. Isninuativno zvuči, a i slovoslagači mogu greškom spojiti „je“ i „bio“, pa onda belaj.
A da li se i u ono vreme psovalo, privatno, off the record. O, da. Psovalo se možda i više nego danas (ali manje nego što će se psovati sutra). Ali privatno je privatno - tu se red ne može zavesti (niti treba da se zavodi) - a javno je javno, znate kako kažu stari Latini - verba volant, scripta manent.
Jeste pomenuta javnost bila jednopartijska, jeste bila tendenciozno socijalistička, jeste udarnički navraćala vodu na partijsku vodenicu, ali je, uz sve svoje mane, bila 100 puta bolja od ove današnje i kao takva stajala kao tampon zona između privatnosti i divljaštva, što i jeste smisao javnosti.
Javnost je konstrukt. I ona najbolja je pristrasna i selektivna, ali i takva je odbrambeni mehanizam društva. Međutim, da bi javnost uopšte postojala, nužno je da mediji budu nezavisni. Tu mislim na finansijsku nezavisnost, jer apsolutne nezavisnosti nigde nema. Tamo gde su finansijski nezavisni, mediji rade za svoj groš, podižu sopstveni tiraž/gledanost i od toga ubiraju profit.
Na mestima gde je javnost privatizovana i sponzorisana, kao npr. u Srbiji, umesto na podizanju sopstvenog rejtinga, mediji rade na podizanju rejtinga N. N. osoba koje ih sponzorišu ili - možda i važnije - na obaranju rejtinga i uvaljivanju u blato i govna sponzorovih protivnika.
Smisao javnosti je iscrtavanje granica onome šta je preporučljivo, šta prihvatljivo, šta se može, što ne treba, a šta se ne sme javno govoriti. Kad se te granice uklone, samo nebo je granica, a posledica je rđava beskonačnost vraćanja istog. Koje se uvek iznova čini novo jer se tako zaboravlja ono što je pre bilo. A šta je to pre bilo? Što reko Haso - prije je bilo svega. A što rekoh ja, tek će svega biti.
NE PROPUSTITE
