Mladić iz banatskog sela Idvor iskrcao se s broda u Njujorku davne 1874. godine, praznog stomaka, bez znanja engleskog i sa samo pet centi u džepu. Pobegao je iz austrougarske Vojne krajine u potrazi za boljom budućnošću. Mladi Mihajlo Pupin rešio je da za poslednje novčiće kupi parče pite sa šljivama. Kako Pupin beleži na prvoj strani svoje autobiografije, za koju je dobio Pulicerovu nagradu, u toj piti od šljiva bilo je samo "trunje od koštica".
Pomoć na putu ka EU
Samo sedam godina kasnije, Mihajlo je studirao na jednom od najprestižnijih univerziteta u Njujorku, dok su Sjedinjene Države i Srbija, koja tek što je stekla nezavisnost, već bile potpisale sporazum o uspostavljanju diplomatskih odnosa. Možda zvuči čudno, ali glad za pravim, ukusnim šljivama odigrala je veliku ulogu ne samo za Pupina već i za odnose između naših država. Prema diplomatskom telegramu iz tog doba, koji je poslao prvi američki diplomatski predstavnik u Srbiji Judžin Skajler, "srpske šljive su vrhunskog kvaliteta, i kad bismo narudžbine mogli da šaljemo direktno u Beograd, ne samo što bismo mogli da nabavljamo najbolju klasu šljiva već bi na njujorško tržište stizale po nižoj ceni od sadašnje".
Poznato je da je mladi Nikola Tesla stigao u Njujork svega nekoliko godina pošto se mastilo osušilo na sporazumima kojima su 1881. uspostavljeni naši odnosi. Mada je i tek pristiglog Teslu čekalo sledovanje doseljeničkih muka, nije mi poznato da su "lažne" šljive s njujorških ulica bile deo njih! Sjedinjene Države nije vodila samo glad za sočnim šljivama, želeli smo i da damo podršku jednom osiromašenom i slobodoljubivom narodu koji je vekovima patio pod tuđinskom vlašću. Srbija je 1878. tek bila stekla nezavisnost od Turaka, ali je još uvek bila pod snažnom ekonomskom kontrolom austrougarske monarhije.
Srbija je danas pred vratima najuspešnijeg ekonomskog bloka i političkog saveza na svetu, Evropske unije. Danas, kao i pre 140 godina, Sjedinjene Države su spremne da doprinesu uspehu Srbije. Praktično sva naša razvojna pomoć ima za cilj da pomogne Srbiji da ostvari svoj proklamovani cilj članstva u EU.
Istinski se nadam da će nas priča o počecima našeg prijateljstva navesti da se danas setimo da je u središtu srpsko-američkih odnosa zajednička želja da naši narodi uživaju temeljne vrednosti slobode i jednakosti izrasle iz evropske renesanse, koje su i danas podjednako važne.
Naši diplomatski odnosi su se razvijali u doba kada su obe zemlje bile u stanju razorne nestabilnosti, uključujući politička ubistva i ratove. Samo četiri godine nakon ubistva predsednika Linkolna, krajem našeg krvavog Građanskog rata, knez Mihailo Obrenović je ubijen dok se vozio kroz park Košutnjak. Skajler, u to vreme američki konzul u Bukureštu, o ubistvu Obrenovića je tada napisao "da će izazvati najdublje saosećanje" Amerikanaca, imajući u vidu smrt našeg voljenog predsednika Linkolna.
U ubeđivanju Vašingtona da treba da podrži Srbiju, Skajler je odigrao presudnu ulogu, zajedno sa još jednim Amerikancem, Džonom Kesonom. Keson, koji je u to vreme bio na službi u Beču, uticao je na Vašington da uspostavi trgovinske veze sa Srbijom kako bi joj pomogao da se otrgne od austrougarske ekonomske dominacije. "Srbija se bori da stekne nezavisnost u okviru zapadnoevropskih civilizacija, nasuprot mnogim teškoćama koje joj svojim uplivom stvaraju moćni susedi", pisao je Keson Vašingtonu.
Nacrti sporazuma koje su sročili Skajler, Keson i njihove srpske kolege poslati su u Vašington na razmatranje krajem juna 1881. Nekoliko dana kasnije predsednik Garfild je ranjen u atentatu, a preminuo je nekoliko nedelja kasnije, 19. septembra, otprilike u isto vreme kada je Stejt department telegramom odobrio tekst sporazuma. Skajler je ubrzo otputovao iz svog sedišta u Bukureštu za Beograd i 14. oktobra sa srpskim ministrom spoljnih poslova Čedomiljom Mijatovićem potpisao trgovinske sporazume.
Jake veze
Prošlo je još godinu dana dok Senat Sjedinjenih Država nije u potpunosti usvojio taj sporazum, i tada je Skajler predao svoje diplomatske akreditive kralju Milanu uz "iskrene želje američkog naroda za mir i blagostanje naroda Srbije, čija je težnja ka nezavisnosti nakon viševekovne borbe konačno ostvarena".
Iako je izvoz voća iz Srbije, pogotovo bobičastog, i dalje veoma značajan, "šljiva" našeg vremena i ono što se traži je pamet, uz stalne napore naših zemalja da dostignu svoje demokratske ideale.
Postoji potencijal za dalje intenziviranje ekonomskih odnosa, kao što smo videli početkom meseca na otvaranju novog spektakularnog tehnološkog kompleksa NCR u Beogradu. Očekuje se da će tu preko pet hiljada građana Srbije naći posao. Od holivudskih filmova do NBA, naše veze u oblasti kulture i sporta takođe neprestano jačaju. Naši padobranci zajedno učestvuju u desantnim vežbama, naše policije se zajedno bore protiv prekograničnog kriminala, naši lekari i naučnici zajedno rade na suzbijanju kovida, profesori sa Državnog univerziteta u Ohaju obavljaju istraživanja i nastavu zajedno sa Beogradskim univerzitetom. Kada divni ljudi iz Srbije i Amerike zajedno rade, stvaraju, pronalaze ili se takmiče, rezultati su zadivljujući.
Da je dr Pupin stigao u Njujork samo nekoliko godina kasnije, uživao bi u kvalitetnim šljivama pristiglim iz njegove domovine po rođenju u njegovu "usvojenu" domovinu, zahvaljujući novim trgovinsko-konzularnim sporazumima. A ovako, opisao je svoje iskustvo sa "lažnim šljivama" kao primer da se teškoće mogu prebroditi upornošću i čvrstinom. Na isti način na koji je dr Pupin postao istinski velikan, Srbija i Sjedinjene Američke Države dokazuju koliko je važno ostati zajedno i u dobru i u zlu. Od obične šljive i želje da se podrži sloboda, izgradili smo prijateljstvo koje je danas važnije nego ikada.
Draga Srbijo, naših 140 godina slavimo zajedno!
NE PROPUSTITE
