Kolumna moje drugarice Biljane Srbljanović iz nedeljnog Blica legla je na moju onomađašnju kolumnu „Milica Hrkalović“ ko kec na deset ili - još zvonkije - ko budali šamar.
Tema obeju kolumni je isprazni, mimetički, dibidus neutemeljeni elitizam „Utiska nedelje“, ususal suspetsa, „Utiskovih“ gostiju, „Utiskovog“ (sve tanjeg) publikuma i sve tupoumnijih telefonskih oglašivača koji se javljaju uživo da bi na televizoru čuli svoj glas.
Kao dama neuporedivo upućenija u komunikologiju i dramaturgiju od moje neznatnosti - kojoj su sranja glavno polje ekspertize - Biljana je tačku po tačku, stavku po stavku, dekonstruisala gomilu lažnih mitova koji su se ispreli tokom tridesetogodišnjeg trajanja „Utiska“. I oko „Utiska“.
U pravu je Biljana kad piše da je sublestasta „ideja da se TV programom može oblikovati stvarnost“ - a utisak se, fakat, dugo pretvarao da mu je to namera - ja, međutim, mislim da „Utisku“, voditeljki, gostima i fanovima, bar njihovom većem delu, na pamet ne pada da bilo šta menjaju, a ako to nekome zvuči zaumno, objasniću zašto je to tako.
Evo zašto. „Utisak“, voditeljka, gosti & Co imaju nešto smisla - i solidnu, mada opadajuću, prođu - isključivo u ambijentu sveopšte drljavosti, krezavosti, neinstuticuionalnosti i selektivne zakonitosti. Drugim rečima, tj. otvorenih karata: „Utisak“, voditeljka, gosti i fanovi izgledaju kao elita samo u kontrasvetlu (kako se to stručnije kaže, Biljana) sveopšteg okolnog poludivljaštva, krezavosti i palanačkih brljotina.
Ono protiv čega „Utisak“ & Co grme i na šta osipaju munje, gromove, drvlje i kamenje u stvari je sredstvo za proizvodnju njihovog elitizma. I u tome nisu usamljeni slučajevi. Naprotiv. Tokom ovih zlogukih triju decenija formirao se podebeo sloj elitnih, profesionalnih vanpartijskih opoziocionara (imena i prezimena poznata redakciji) od kojih su mnogi solidno unovčili svoju antiprotivnost, a koji bi - ako bi stvari u Srbiji nekim čudom dovele u normalan poredak - pocrkali od gladi.
U političkom neiskustvu i neupućenosti u seljačke marifetluke, Biljana (delimično) greši u još jednoj stvari. „’Utisak’ je tako postao“, piše Srbljanović, „označilac sveukupne krutosti ‘intelektualnog’ diskursa, jednog tragičnog insistiranja na istim političkim tehnikama, istim prizivanjem apstraktnih revolucija, istim uzaludnim pokušajima da se se ponovo ‘dogodi narod’.“
Wrong, Biki. Osim (autentične) krutosti intelektualnog (sic!) diskursa, sve ostalo je basnoslovno foliranje i prenemaganje. „Utisku“, naime, voditeljki & Co savršeno odgovara status quo (svih boja). Tako je to oduvek, a to što je od pre nekoliko godina sve postalo providno, posledica je uspenija carstvija Vučićevog koje je poskidalo sve veštačke obraze i pokazalo sve amaterske pozorišne maske.
Sve napred rečeno važi i za političko krilo „Utiska nedelje“ - takozvanu srpsku opoziciju.
NE PROPUSTITE
