Subota, dan za kulturu, već je drugi put zaredom posvećena kulturi, što može da bude dobar znak, ali isto tako može biti znak odsustva sranja vrednih pomena na histeričnoj političkoj sceni Srbije.
Ove godine se tiho, neupadljivo, skromno, cinik bi rekao ilegalno, „obeležava“ (a negde se bogme i proslavlja) dvesta deseta godišnjica od smrti Dimitrija Obradovića, u monaštvu zvanog Dositej.
Dositej je, inače, jedan od krunskih dokaza da Srbi uvek izaberu najgoru od raspoloživih mogućnosti. Početkom, naime, XIX veka, kad se šćaše po zemlji Srbiji, po Srbiji zemlji da prevrne i da druga postane sudija, naši čukundedovi - ili možda već askurđeli - mogli su da biraju između dva kulturna modela: jednog, narodnjačko-pagansko-seljačkog, oličenog u Vuku Stef. Karadžiću, i drugog, srednjoevropsko-prosvetiteljskog i prosvećeno-hrišćanskog, oličenog u Dositeju Obradoviću.
Naši askurđeli su, rekoh, mogli da biraju, znamo šta su izabrali; mi, današnji, više nemamo izbora. Znamo i kako su prolazili pokušaji da se otvori prostor da izaberemo nešto drugačije, ali to je već domen politike, a tema naše kolumne je kultura.
Nakon što je napustio jalovi život u manastiru - što mu srbski kaluđeri ni dan-danas nisu oprostili - Dositej je proputovao po Evropi, naučio jezike, vinuo se od zavidne obrazovanosti i u trenutku prosvetljenja uvideo da će srpski rod, koji je voleo iz dubine duše, završiti ovako kako je i završio ukoliko po kratkom postupku ne prihvati najbolje tekovine doba prosvetiteljstva, nego ostane zatucan, omađijan zvonima, praporcima, lepim slikama kojima su Arnauti izboli oči, kurčenjem i sl.
Da je duže poživeo, može biti da bi Obradović učinio i više - iovako je dosta učinio, za ovo malo nauke i umetnosti možemo zahvaliti samo njemu - vreme je, međutim, bilo na Vukovoj strani. (Vuk je bio znatno mlađi, a i promućurniji.) Pored vremena, na Vukovoj strani su bili i oni koji pod nipošto ne bi smeli da budu, napred pomenuti srbski kaluđeri, koji su najpre beslovesno prihvatili Vukovu deslovenizaciju srpske azbuke, potom paganizaciju i poseljačenje nauka hrišćanske vere, da bi ga na kraju (re)sahranili u porti beogradske Saborne crkve uprkos uglavljenoj činjenici da je Vuk konvertirao u katolicizam.
Ja, inače, nemam ništa protiv da Vuk - ako se tako naredi - blaženopočiva i u mom dvorištu, ali mora da je srbskim kaluđerima sama ideja da katolik, makar bio i Vuk, počiva u porti Saborne crkve teška muka pravoslavnom i svetosavskom duhu. Ali nemaju kud. Ćute i trpe. Naređeno „odozgo“. Amin. Tačka.
Devetnaestovekovni kaluđeri su Dositeju zamerali - i gledali kako da mu smrse konce, da bi ih na kraju smrsili - 1) da je izdao pravoslavlje, što je netačno, ostao je pobožan, nikada nije ni raščinjen - i 2) da hoće da „rasrbi“ Srbe, što je najobičnija budalaština. Srpski kaluđeri su imitirali drljavost i prljavost drevnih monaha, smećući s uma da su drevni monasi bili takvi zato što više nisu bili u svetu. Današnji kaluđeri su mnogo uredniji, ali i dalje pljuju po Dositeju na svetsavskim akademija i blogovima.
