Pročitah juče u Danasu čaršav-tekst posvećen dvadesetpetogodišnjici „velikih protesta“ 96/97, koji su žestoko uzdrmali Miloševića i potkopali temelje Carstvija Jego.
Podsetimo se: ‘96. Milošević & Co su savatani u krađi lokalnih izbora - baš onako vrištećoj, osilili se bili, pa nisu mnogo ni zabašurivali - ali Milošević & Co ne bi bili Milošević & Co (a ne bi to bilo ni srpski) da su priznali poraz, protivnicima predali vlast, malčice sačekali da se rogovi u vreći popičkaju, što se ubrzo i dogodio, pa se onda ponovo vratili na vlast.
Cela ujdurma bila je toliko jadna, bedna, pride i seljački siledžijska, da je izazvala jedan od retkih (možda i jedini) spontani revolt širokih narodnih masa u Srbiji. Ondašnja opozicija je znala da to politički uobliči, da se postavi na čelo protesta, i da na čelu ostane svih osamdeset i osam dana, koliko je bilo potrebno da Milošević & Co podviju repove i (privremeno) predaju vlast.
Kako su se Milošević & Co branili od realnosti i faktografije? Eh kako. Proverenim tehnikama. Politika, Novosti, RTS itd., u svojoj najsmrdljivijoj fazi demonstrante su danonoćno cinkarili kao špijune i strane plaćenike, a kad to nije bilo dovoljno da se demonstranti postide, ustuknu i podviju repove, pribeglo se najproverenijoj srpskoj tehnici - pendrečenju.
A baš je bilo pendrečenja. I to baš onako divljačkog. Treba pomenuti da su - za razliku od Ðilasa, Milovana, ne Dragana, koji je studente huškao na demonstracije, pa onda iz kapidžika gledao kako ih Žandarmerija lema - lideri koalicije Zajedno vazda bili u prvim redovima, a da su i neki od njih i sami ispendrečeni. „Srpski junaci“ su mlatili čak i žene. Vesnu Pešić, npr.
Ni u to vreme nisam bio nešto naročito mlad, ali još uvek sam štono se kaže bio mlad majmun, iako ne toliki majmun da mi sumnja povremeno ne bude veća od nade, iz razloga što su jednu od glavnih reči u organizaciji i realizaciji demonstracija vodili poverenici i ađutanti autora sumnje veće od nade, Ćosić Dobrice, strateški raspoređeni po svim opozicionim strankama. Naročito Demokratskoj.
Tu sumnju sam podelio s nekim ondašnjim liderima opozicije, a lideri su bili jednoglasni u „oceni“ da sam paranoik, što ja jesam bio (i ostao), ali što ne znači da nisam bio u pravu, tim pre što se nedugo potom pokazalo da su i neki lideri Ćosićevi undercover poverenici i ađutanti.
A Ćosić? Gde je on bio? Tamo gde je bio i kad je Udba apsila polaznike onog antiprotivnog predavanja na kome se on nije pojavio - u svom mutlaku, u mudrom čekanju da se situacija raščisti, pa da onda vidi u čijem će carstviju biti „moralna gromada“ i „najumnija srpska glava“.
U Srbiji je važeći samo jedan aksiom, i oni matematički su labavi. Evo kako glasi: u šta god Ćosić umeša svoje prste (i ljude), to završi u raspadu, rasulu i šteti. Kolika god, međutim, bila šteta, Ćosić iz nje izvuče korist. Samo Šešelja nije uspeo da prejebe, na čemu vojvodi slava i hvala. Prekardaših. Tema ozbiljna, karaktera malo, nastavak u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
